Izlazak na berzu

Nemali broj preduzetničkih poduhvata prevalio je put od inokosnog ili porodičnog preduzeća do velike korporacije u kojoj mnogobrojni učesnici dele rizik poslovanja dok je inicijalni vlasnik smanjivanjem vlasničkog udela obezbedio sredstva za dalja ulaganja. Ovaj koncept prirodan je put nastanka akcionarskih društava kojima berza omogućava dodatni izvor finansiranja i to znatno jeftinije nego što je to u slučaju klasičnog kreditiranja. Naravno, za efikasno funkcionisanje ovakvog mehanizma neophodna je visoka razvijenost niza institucija, naročito berze, koja bi omogućila utrživost novostvorenih finansijskih instrumenata.

Dakle, određivanje cene kapitala najznačajnija je funkcija berze koja omogućava preduzećima koja nude prosperitetne i efikasne projekte da lako obezbede podršku investicione javnosti i prikupe potrebna sredstva. Projekti (čitaj preduzeća) koji nisu primamljivi i verovatno ne bi doneli rezultate ne bi bili zanimljivi investitorima, te bi se teško moglo očekivati da u dužem vremenskom periodu opstanu. Netržišni i planski koncept privređivanja upravo je negirao efikasno alociranje sredstava u privredi te su loši i neprofitabilni projekti bili čest slučaj u ovakvim ekonomijama. Naravno, ukidanje berze bio je prvi uslov za uopšte nastanak ovakvog koncepta privređivanja.

Tranzicioni period ponovo je vratio akcionarstvo u do juče etatizovane privrede. Korporativna organizaciona forma u ovim ekonomijama nastaje veštačkim putem odnosno transformacijom državne i društvene svojine. Tako su i domaća akcionarska društva nastala transformacijom društvenih preduzeća po osnovu ranijeg zakona o svojinskoj transformaciji (insajderski koncept) ili pak po zakonu o privatizaciji nakon petooktobarskih promena (koncept pronalaženja strateškog partnera).

Trgovina akcijama novostvorenih akcionarskih društava od starta je nailazila na brojne prepreke motivisane ukorenjenim načelima “burazerske” ekonomije. Osim toga, mnoga od ovih preduzeća ni po jednoj karakteristici nisu odgovarala klasičnom berzanskom materijalu pa je u brojnim slučajevima berza jedino mogla da omogući transfer svojine. Mala tržišna kapitalizacija, nelikvidnost i slaba disperzovanost vlasništva karakterisali su brojne kotirane akcije te neka značajnija trgovina u dužem vremenskom periodu nije ni mogla biti ostvarivana. S druge strane, velike kompanije koje su mogle postati najlikvidnije akcije izbegavale su sekundarno tržište, sopstveno tržišno vrednovanje i eventualnu promenu vlasništva.

Pojedinačni akcionari u mnogim firmama nisu mogli ostvariti ni elementarna prava iz akcija te su kao vid rešenja, u martu ove godine, zakonodavci prisilili sva preduzeća u formi javnog akcionarskog društva da se pojave na berzanskom tržištu. Iako ovaj potez očito predstavlja iznuđeno rešenje za zaštitu svojinskih prava akcionara pre svega, malo ko je siguran da je ovo najbolji način za stvaranje pravog ambijenta za berzansku trgovinu. Ako ništa drugo, vremenski momenat ovih kotiranja mogao se destiti znatno, znatno ranije.