Yeah Yeah Yeahs – Show Your Bones

Međutim, stvari izgledaju nešto drugačije. Yeah Yeah Yeahs su bruklinski trio, Show Your Bones je njihov drugi album, i najbolji način da istom obezbedite status budućeg pop klasika je da ga što manje dovodite u vezu sa pomenutim prvencem arktičkih majmuna. Na žalost, ništa ne može promeniti činjenicu da se oba izvođača, hteli-ne hteli, obraćaju jednoj te istoj publici (možda čak i na istoj strani Atlantika) i da im od entuzijazma te grupice mladih, ravnodušnih, ekologijom i modom zanetih, solidno neobrazovanih, majklmurovski političkih, sveseksualnih ljudi zavisi dalja karijera.

A nije uvek tako bilo. YYY su svoj art-pank život započeli petopesmnim izdanjem koje nosi njihovo ime (a negde mu je radni naslov Master EP) na kome je histerija retko silazila ispod Babes In Toyland nivoa, a ponekad ste muzikom sa istog mogli da pobijete i po nekoliko penzionisanih lica, u zavisnosti koliko bi ste im blizu glave prislonili zvučnik. Stvari su se promenile u korist modne industrije onog trenutka kada je grupa potpisala ugovor sa megamoćnim Interscopeom i kada je vanserijska balada Maps u potpunosti zasenila umereno-histerični, njuvejvom-inspirisani, dovoljno prljavo njujorški ostatak albuma na kome je bilo dovoljno hitova da igra rokenrol cela Akademija.

Ova ploča je uspeo pokušaj da se izbalansira sirovost zapuštenog pregrađa iz koga YYY potiču i ispolirani, zavodljivi sjaj glamura koji ih je sačekao na modnim listama kritičara i u domovima čak 750 000 fanova koji su rekli „Yeah!“ novim kraljevima art-rok-diska i njihovom debiju Fever To Tell. Paralele se po raznim osnovama mogu uspostaviti sa brojnim komšijama: od Interpol i njihovog Turn On The Bright Lights (sa svakim novim preslušavanjem SYB je sve bolji album), zatim sa Is This It Strokesa (kratko, ekonomično, povremeno slama srce), pa čak i sa debijem Ramonesa (voleo bih da sam imao 16 kada je ovo izašlo).

Album otvara prvi singl Gold Lion čiji bluzirani ritam efektno podilazi retro trendovima uspostavljenim od strane White Stripes. Way Out je klasičan YYY pop pank, na koji se nadovezuje grandž-metal interpretacija iste ideje- Fancy, i biće zgodno videti da li će Linkin Park nasesti na bačenu kosku. Phenomena verovatno i legalno i umetnički prilično duguje Ian Duryjevoj Sex & Drugs & Rock’N’Roll, ali na način na koji to priliči bestidništvu samog žanra. Režeća balada Cheated Hearts je lep omaž Kazablankasovoj ekipi i većini njihovih uzora, i bilo bi divno čuti njihovu interpretaciju ove pesme. Dve naredne, Dudley i Mysteries podsećaju na Blondie, s tim što ova prva, i lepša, više pogoduje disko-pop podijumima, a ova druga valjanju po prosutom pivu na istima. Kao i na Fever To Tell, „balada koja će sve promeniti“ zauzima lokaciju pri kraju albuma, i ovaj put taj teret na sebe preuzimaju čak dve pesme. The Sweets počinje kao urbani kantri folk koji se bujanjem emocija kreće ka svom klimakteričnom kraju na kome nas ne očekuje vatromet kakav smo posmatrali slušajući Maps. Ali, zato Warrior, još urbaniji kantri-folk, još bednije produkcije, gde je u prvom planu glas Karen O, koja ispovednim tonom priznaje da joj je, kao i Pobesnelom Maksu, put druga kuća. Koju nije lako napustiti... Obucite ovu pesmu u Mark Džejkobsovu haljinicu i eto vam modnog hita za leto 2006 uz koji ćete moći i da plačete.

Nakon sve patnje Turn Into zvuči kao Fleetwood Mac. Uprkos teraminu. Finalna Deja Vu (moj intimni favorit) proizvešće kod vas taj efekat samo ako vam je nekada disko kugla pala na glavu, a iz nje poiskakali Siouxsie, Franz Ferdinand, Guns’N’Roses, Interpol, Rita Mitsuko i Ministry.

Show Your Bones je trebalo da se zove Coco Beware i da bude konceptualni album o mački koju je Karen O usvojila u Čileu. Možda je nešto tako blesavo, nepredvidljivo, i ako hoćete- lično, ono što bi ovaj vrlo vrlo vrlo dobar album prebacilo u kategoriju odličnih. Osećaj da je sve tu, i da sve radi, ali da nešto (ili neko) fali je previše intuitivna kategorija da bi ovde mogla (o)lako da se elaborira.

Ako imate 16 i manje godina, ovo je čista desetka, i niko vam neće zameriti ako uz ovu ploču prvi put zavučete ruku pod brus (sebi ili drugome...). Za nas starije, ostaje neutešno saznanje da je u naše vreme sve bilo bolje, pa i albumi Yeah Yeah Yeahs. 8 od 10 je zato više nego podsticajno priznanje našem sadašnjem entuzijazmu, a četir’ i po zvezdice je ono što ostavljamo potomstvu.

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Siouxsie & The Banshees - Kaleidoscope (1980, Polydor)

The Kills - No Wow (2005, Domino)

Pretenders II (1981, Warner)

Patti Smith - Easter (1978, Arista)