Žudnja za životom

Izložba je inače otvorena do 20.03.2007.

Pre puta, opet sam se naslušala raznih komentara tipa: kako on nekima i "nije neki", meni se on i ne sviđa, te da drugi muzeji imaju bolju kolekciju njegovih radova pa su razočarani ovom postavkom. Ali uprkos svemu, mnoge je nešto ipak privuklo i nateralo da odu i vide, oni nisu ostali kući, bili oni svesni toga ili ne.

Mislim da je on ipak vredan pažnje, meni se baš svidelo da prisustvujem lično nekom takvom događaju.

Ko je sprečen neka vidi www.vggallery.com, ja sam tu videla neke slike koje nisam spazila pre.

Pitam se samo ko uopšte i može dovoljno ubedljivo da prepriča i prenese utiske o izložbi nekome ko nije bio lično i to verbalno bez vizuelnih pomagala. Možda neko može samo deo svog iskustva da ispriča ili da iskaže svoj stav, ali tu vrstu poluhipnoze od sat i po, ili dva, teško.

Možda bi trebalo pomisliti samo na to koliko vremena nekad provedemo u banalnim obavezama ili u gubljenju vremena, u nekom levom razmišljanju i stanju, raspoloženju, u slušanju kojekakvih priča umesto da se trgnemo i upijamo nešto korisnije.

Sam muzej je predivan, osećaš se kao mrav dok stojiš kod stubova na ulazu, trg Heroja je takođe impozantan.

Gledaš očaran prostor i okoliš, te shvataš kako se nekada gradilo naveliko i u visinu, a upravo zahvaljujući tome imamo-imaju zgrade i arhitekturu koja danas ima neku svoju funkciju i smisao.

Unutra vodič-čuvar reda je ok, čak se, kad sam počela da mu se obraćam na lošem mađarskom, samoinicijativno prebacio na srpski jezik uputivši nas gde da idemo ka postavci. No skinuli smo kapute, ostavili torbake i u hordi disciplinovano išli ka cilju. Ulazili smo u grupama.

Svideo mi se taj polumrak i te kutije (oltari) u kojima su slike bile smeštene. Došlo mi je da trčim kroz taj prostor od sreće i ushićenja. Imponovalo mi je jer sam srela dosta poznatih ljudi, koji su takođe odlučili da dođu. To mi je bio neki lep znak, neka je i pitanje brenda, nema veze ali ispalo je da nisu samo uvek i jedino levaci in, ima nešto i pored tračeva.

Čudno je gledati nešto iz vremena pre 100 godina, a da ne pričam o odeoku egipatske umetnosti, koji smo takođe odgledali.

Meni je ova izložba dala adrenalin, gledajući radove osećala sam se kao da sama slikam. Čulom vida dodirivati svet oko sebe, pustiti doživljaje vani.

Bilo je i objašnjenje uz svaku sliku, priznajem to nisam imala snage čitati, jer mi je bilo dovoljno samo da gledam.

Treba se zapitati da li je on kroz svoje slike i radove nešto ljudima hteo dati ili je to sve bilo jače od njega pa je to tako izbacio, izrazio, svejedno.

Pokazao je ljude u raznim situacijama i radnim obavezama od svoje "mračne" faze do sunčanih pejzaža. No tih dana je bio i film na TV, sa Kirk Daglasom u ulozi Van Goga..

No, ova priča mi se nekako čudno spaja sa idejom izložbe u galeriji Ozon, decembar 2006. godine, gde su Milica Pekić Conev i Ana Adamovič anketirale 81 poznatih faca s pitanjem: Šta je za vas umetnost?

Izabraću par odgovora koji su se meni svideli: "Mileta Prodanović- Umetnost je ono što kod vas izaziva klecanje kolena. Uroš Đurić- Znanje i zavodljivost Darka Radovanocić- Umetnost je pre svega ono što osetiš, shvatiš i čini te plemenitijim. Milena Dragićević Šešić- Umetnost je ono delo koje nastaje kao potreba čoveka da neko svoje osećanje i razmišljanje materijalizuje... " e pa zato...treba se malo razmrdati...