Evropa spasava planetu

Najvažniji sporazum od utemeljavanja Evropske unije pre 50 godina, istorijski dogovor i „veliki događaj u istoriji Evrope”, ili samo još jedan dokumenat sa mnogo potpisa, koji više obećava nego što može da ispuni?

Ovo su dva pola reakcija na saglasnost lidera EU postignutih prošlog petka o novoj energetskoj strategiji koja uključuje nove mere i nove ciljeve za suočavanje sa klimatskim promenama. Preovlađujuća intonacija svih komentara pri tom jeste da ono što je postignuto u Briselu treba da bude primer za ostatak sveta, uz istovremena upozorenja da neće biti lako reči pretvoriti u dela.

Članice EU su kao zajednički cilj prihvatile da do 2020. količinu ugljen-dioksida koju industrija i transport ispuštaju u atmosferu smanje za 20 odsto u odnosu na nivo iz 1990. Glavni mehanizam biće povećavanje učešća obnovljivih izvora (hidro, vetar, talasi, biogorivo) u evropskom energetskom sektoru sa sadašnjih 6,5 odsto na 20 odsto, uz istovremeno povećavanje energetske efikasnosti za 20 odsto u istom periodu.

Ove mere, uz povećanu primenu tehnologija „čistog uglja” i širu prihvatljivost nuklearne energije, treba da istovremeno povećaju i energetsku bezbednost Evrope, tako što će smanjiti njenu zavisnost od nafte sa Bliskog istoka i ruskog prirodnog gasa.

Sporazum ima dve dimenzije: političku i ekonomsku. Politička je u činjenici da je, postizanjem „razumnog kompromisa”, u okolnostima veoma suprotstavljenih nacionalnih interesa članica, EU osnažila smisao svog postojanja. Evropa je, zatim, postavljajući nove ekološke standarde, pružila primer i bacila rukavicu izazova ostatku sveta, poručujući pre svega Americi, ali i ostalim velikim ekonomijama (uključujući tu i Kinu i Indiju), da je sazrelo vreme da se u suočavanju sa ozbiljnim globalnim problemom pokaže nedvosmislena politička odlučnost.

Najzad, sporazum iz Brisela je velika politička pobeda kancelarke Angele Merkel i nova potvrda da, u ulozi predsedavajućeg EU, ona stasava u političara velikog formata. Postignuti kompromis je, po svim ocenama, njeno postignuće: u pregovorima je demonstrirala pravu meru liderske odlučnosti i pregovaračke veštine, pokazujući i impresivno poznavanje problema, stečeno još dok je bila ministarka za zaštitu prirodne sredine u vladi kancelara Kola, i u tom svojstvu jedan od arhitekata Kjoto sporazuma.

Ekonomski, sporazum je dvosekli mač. Primena obaveze da će svaka nova elektrana na teritoriji EU posle 2010. morati da ima tehnologiju „za izdvajanje i odlaganje” ugljen-dioksida, čime će biti eliminisano njegovo ispuštanje u atmosferu, sigurno će poskupeti na ovakav način generisanu struju, umanjujući donekle konkurentnost evropske industrije, što je problem koji tek treba da se rešava. Već od početka sledeće godine počeće i redukovanje emisija „gasova staklenika” i iz sektora transporta, postepenim zaoštravanjem standarda motora, ali i agresivnijim podsticanjem korišćenja biogoriva.

Sporazum je i „nova dimenzija evropske saradnje” koja tek treba da se proveri u praksi. Postavljeni cilj su, naime, načelno prihvatile sve zemlje, ali o pojedinačnim obavezama tek treba tek da se pregovara. Taj nezahvalni posao preuzimaju Evropska komisija i njen predsednik Manuel Barozo, koji je sigurno svestan svih teškoća na putu realizacije „najambicioznijeg klimatskog sporazuma sveta”.

U pregovorima sa svakom zemljom treba de se odrede njene „obavezujuće kvote” tako da ukupni rezultat bude proklamovani evropski cilj. To će podrazumevati veliku fleksibilnost, s obzirom na različite nacionalne politike i postojeće energetske zavisnosti. Francuskoj bi, tako, moglo da bude dozvoljeno da u kvotu „obnovljivih” izvora uključi i nuklearne elektrane, dok bi se Poljska sporije od drugih oslobađala od uglja, koji sada u proizvodnji struje tamo učestvuje sa 90 odsto. Danska je već najavila da će u njenom koktelu energetskih izvora „obnovljivi” učestvovati sa 30 odsto.

Jedan od prvih praktičnih poteza biće i odluka o zameni klasičnih sijalica onim štedljivim u roku od dve godine, čime bi se ukupni EU račun za struju smanjio za više od pet milijardi evra, a količina emitovanog ugljen-dioksida za 20 miliona tona godišnje.

Najneizvesniji je zasad efekat koji će evropski sporazum imati na promenu globalne klime razgovora o klimatskim promenama. Prva prilika za proveru toga biće junski samit G-8, grupe najrazvijenijih zemalja, gde se očekuje da glavnu reč o ovoj temi opet povede Angela Merkel. Sledeće sučeljavanje političkih volja i nacionalnih interesa uslediće potom u decembru u Indoneziji, gde na poziv UN počinju razgovori o novom sporazumu koji treba da zameni Kjoto protokol iz početka 90-ih, koji ističe 2012.