BAKUSHI-MAJSTORI

Taj koncept dozvoljava da se oko njega izgradi ozbiljan program koji posetiocima omogućava da prate razvoj određenih autora u kontinuitetu čak i onih godina kada njihove filmove nemožete videti, recimo u Berlinu i Veneciji.
Ove godine na festivalu ipak nema novih filmova Mike Takašija i Kim Ki Duka, dvojice autora za koje bi se zakleli da ne mogu da promaše Roterdamski termin u januaru. Razlog za to je verovatno što je festival po broju projekcija i filmova ove godine značajno manji u odnosu na prethodne dve.

Iako je zadovoljna uspehom postignutim tokom tri godine samostalnog rada kao selektor, Sandra Den Hamer je izjavila da se javio strah da je festival postao preglomazan. Smanjivanje programa će omogućiti da se više pažnje posveti pojedinim filmovima kroz razgovore sa autorima, diskusije i javne debate kao i pratećim programima i njihovim presecanjima s filmovima.

U odsustvu filmskih skandal majstora Takašija i Ki Duka, bioskopsku salu je juče zapalio Hiroki Rjuiči dokumentarcem Bakushi. U pitanju je japanski izraz za majstore komplikovanog i stilizovanog S&M vezivanja-Shibari.

Rjuči je pre nekoliko godina postigao izuzetan uspeh sa filmom Vibrator (Ne, u tom filmu nema ni V od seks igračke takav je samo naslov). Bakushi je prvi dokumentarni film koji je snimio i po sopstvenim rečima bio je vrlo uzbuđen pred projekciju jer ni on nije odgledao konačnu verziju. Film je dakle pravo iz montaže dospeo u Roterdam.

Za razliku od sličnih filmova koji lako skliznu preko granice dokumentarizma i spotaknu se do kategorije pornografija, iako ima eksplicitne scene, Bakushi nikad ne prelazi tu teško opisivu granicu. Utisak koji film ostavlja je da je reč o opsesivnom profesionalizmu a i ličnom opredeljenu od strane majstora Shibari-ja i seksualnom opredeljenu od staren njihovih ženskih modela.

Film vam ipak ne sugeriše ništa i vrlo je iskren u pristupu ovoj tabu temi. Jedan od majstora čak i setno primeti da mu je bilo lepše i da je bio kreativniji dok je ova sadomazohistička aktivnost bila proganjana, dans se sve više pretvara u biznis (Pornografski naravno), iako se Shibari seanse ponekad organizuju i u pozorištima i elitnim klubovima.

Na festivalu se prikazuje i Rjuičiev igrani film M sa sličnom temom. Ovaj režiser je kao i mnogi drugi u Japanu stasao na takozvanim pinku eiga, ili srpski rečeno, mekim pornićima tako da nesumnjivo zna o čemu priča. O tome malo više za nekoliko dana...

Na frontu borbe za festivalsku nagradu Tigar i dalje nema favorita. Obično se desi da se posle nekoliko dana izdvoje filmovi za koje se može pretpostaviti da će privući pažnju žirija. Filmovi La Antena i Da li Boli?-Prva balkanska Dogma, to svakako nisu.

Nedelja je dan otvaranja Sinemarta, najveće produkcione pijace u Evropi. Stefan Arsenijević je jedini domaći autor koji se može pohvaliti uspehom na ovoj pijaci. Zahvaljujući Sinemartu u Beogradu se snima Arsenijevićev debitantski dugometražni film Ljubav i drugi zločini.

Rađanje filma na Sinemartu gotovo da garantuje ulazak u takmičarski program kada film bude završen. Projekti Srđana Dragojevića, Bodljiikavo prase i Sveti Georgije ubiva aždahu nisu privukli dovoljno interesovanje potencijalnih koproducenata kada su bili nuđeni na Sinemartu. Da su tada znali da će bivši (A možda i budući) ministar finansija Srbije duboko zavući ruku u budžet republike, mimo nadležnog Ministarstva kulture, možda bi slika uspeha naše kinematografije na Sinemartu danas izgledala drugačije.

Od 450 filmova ekipa Sinemarta odabrala je 48 koji se predstavljaju kao zvaničnafestivalska ponuda. Svi ostali nude svoje projekte na zvaničnim, nezvaničnim poluzvaničnim i kafanskim sastancima. Producenti Hamleta, Dragan Ašanin i Dragan Ivanović od danas počinju sastanke u potrazi za međunarodnim distributerom.
Sinemart ove godine traje četiri dana.