Svet oko malog prsta

Haj’mo sve ispočetka. Nesumnjivo je to bilo na pameti vlasnicima neprikosnovene britanske franšize koja bi—eh, da nije Džordža Lukasa—suvereno vladala svetom. Sa nevidljivim automobilima, neubedljivim negativcima i nepostojanjem zanimljivog zapleta, stvar je definitivno otišla dođavola. Stoga, vratimo se na sam početak priče, da vidimo kako je Bond stekao prestižne nule ispred sedmice, smućkao prvi martini, okusio prve dame, iskusio prve greške, naučio prve, najteže lekcije. Krenimo iznova. Ali, hajde da ovog puta ne blefiramo, već da, sa dobrim kartama u rukama, odigramo na sve ili ništa.

Hajde da se, za promenu, držimo radnje originalnog romana (prvog u Flemingovoj seriji, čija su prava na ekranizaciju pred početak novog veka najzad dospela u ruke producentske loze Brokolijevih). Hajde da redovnoj ekipi scenarista pridružimo Pola Hegisa, trenutnog Tarantina čiji se scenariji, već dve godine zaredom, porađaju u Oskare za najbolji film (Devojka od milion dolara, 2004, Crash, 2005, a grom ga spalio ako se ista sudbina ne smeši i trećem, nadolazećem Zastave naših očeva). Da novi ciklus osvežimo i osavremenimo. Da zakuvamo zaplet koji će publici, odviknutoj od Džejmsa Bonda a naloženoj na Džeka Bauera, imati smisla, a ostaviti dovoljno mesta za akcione bravure u prvom, mračnu igru nerava u drugom, i pažljivo građenu ljubavnu priču u trećem činu. Hajde da angažujemo reditelja koji je napravio poslednjeg pristojnog Bonda (Martina Kembela, čoveka sa zlatnim okom) i bar neke od silnih lokacija utkamo u priču.

Pravi zaplet počinjemo pokoljem u ambasadi zemlje Trećeg sveta. Slede: slasna obljuba na Madagaskaru, eksplozivna intriga u Majamiju, erotika na Bahamima, pokeraško nadmetanje u naslovnom hotelu (Monte Karlo iz ranijih filmova zamenjen za Montenegro; pri tom, Crna Gora snimana u Češkoj izgleda bolje), i romantični košmar u Veneciji, u staroj kući koja tone. Terorizam misli globalno, ali deluje lokalno. Preko sitnih bombaša Bond dolazi do finansijera terora, gnusnog zalizanka sa bizarnim fizičkim deformitetom koji deluje kao da širi radijaciju. Daleko je Le Šifr od raskalašne megalomanije Orsona Velsa u istoimenoj parodiji iz 1967. godine. Ovom nije svejedno—nad glavom mu vise ortaci koji vole da vitlaju mačetom.

Ubacimo u koktel par dokazanih epizodista: Đankarla Đaninija kao staru kajlu (koji se ovde baš i nije proslavio), i trenutno najintrigantnijeg holivudskog glumca, Džefrija Rajta, koji će sa svega par replika ovaplotiti Feliksa Lajtera („brata iz Lenglija“). Humor nek’ bude suv, tvrd, ubitačan. Bez gadžetarije, molim—štedimo Q-a za nastavak: mobilni telefoni i kompjuteri dovoljno su fascinantne spravice, a pritajeni nož uvek efektniji od laserskog sečiva. Nema lagodnog flertovanja sa gospođicom Manipeni. Samo starog dobrog šunjanja, ubijanja s leđa, jurcanja, trovanja, mučenja i izdaje. Hajde da se Bond-devojka ne skine u bikini, pa tako zasluži i poštovanje a ne samo pohotu. I hajde da nađemo glumca koji će crne cipele najčuvenijeg tajnog agenta na svetu nazuti sa pouzdanjem i arogancijom hladnokrvnog profesionalca, i svaku buduću prepirku između zakletih „Konerijevaca“ i „Murovaca“ pretvoriti u ljubavni trougao.

Na talonu: atletska građa na koju se lepe sakoi, smokinzi i prelepe žene, iako najbolje leže oskudne kupaće gaćice. Plava kosa. Spljošten bokserski nos i ledeno plave oči iz kojih proviruje životinjska inteligencija. Ime mu je Kreg, Danijel Kreg, a Bond najzad—naročito posle onog lepotana, Pirsa Brosnana—izgleda kao muško koje nekog može da sravni sa zemljom. Štaviše, kada bi dosadašnje inkarnacije Bonda stavili u ring, Kreg bi bio Kličko, svi ostali vreće za udaranje. Brosnana bi pojeo za doručak. Rodžer Mur bi probao da ga šarmira u nesvest, i popio batine kakve mu ni „Zuba“ nije priredio. Posle jednog tempiranog šuta u prepone i odgriženog uveta tokom klinča, Timoti Dalton bi se previjao po podu, Džordž Lazenbi bi podlegao ranama, dok bi, plašim se da priznam, čak i Šon Koneri, i to samo na iskustvo, jedva izdržao prvu rundu, uz bolno saznanje da njegov ubilački džudo-prc ne može da se nosi sa ovom mašinom za masovno istrebljenje.

Jednom da i film o Džejmsu Bondu zaliči na knjige o Džejmsu Bondu. Čuvena uvodna sekvenca koja tradicionalno nema mnogo veze sa ostatkom filma služi da uspostavi radikalno drugačiji ton: umesto egzibicija u raskošnim eksterijerima nudi dramu i divljačku tuču kamernog ambijenta—sve to slikano u crno-belom.

Naglasak je, kao u nekom starom detektivskom filmu, stavljen na glavnog junaka, koji dominira u prvom planu skoro svakog kadra Kazino Rojala, a posebno na špici, u potpunosti lišenoj propratne ženske golotinje (dosta hrabar potez, budući da tad slušamo pokušaje pevača Krisa Kornela da dohvati onu notu koja mu izmiče otkad je raspustio Soundgarden). Samo jedno gadno, neuredno, vrlo stresno ubistvo, i jedna hladna, jeziva „fizička likvidacija“ dovoljni su da shvatimo kako više nema zezanja. Novi Bond je sirov i surov, nasilan, zverski muževan. I začuđujuće često mokar: od kiše, od znoja, od slane vode. Najviše od krvi, svoje sopstvene. Mladi, neizbrušeni dijamant protivnike izmara pre svega tako što stoički podnosi svaki udarac. Uglavnom po licu, ali i po svetijim delovima tela, kao u najneprijatnijoj sceni torture u filmu visokog profila još od davne 1976. kada je, u Maratoncu, Lorens Olivije malo sređivao zube Dastinu Hofmanu. Mučenje je, shodno usponu u stvarnom svetu, ponovo u modi, a 007, u novoj verziji volšebni borac protiv terorizma, ne bi bio dasa kada na sopstvenoj koži ne bi okusio metode te borbe.

Nivo brutalnosti kojim nas film časti poziva na razmišljanje kako je uopšte dobio odrednicu PG-13, kom je to cenzoru naprasno izrasla kičma, te koliko će samo tinejdžera nesmetano moći da uživa u tučnjavama i vratolomijama. Iz kojih, inače, Kazino Rojal crpi neočekivanu napetost i ozbiljnost. Džejms tek isprobava mišiće, pa ni mi, a ni on sam, ne znamo koliko je dobar. Pošto se sve dešava „prvi put“, svaka situacija je pitanje života i smrti, a kako se tenzija ne bi raspršila, čak se ni njegova trijumfalna muzička tema ne čuje da ga bodri (umesto toga, Dejvid Arnold pretvara simfonijski orkestar u bandu raspomamljenih trombona, vrištećih violina i ljutitih udaraljki). On srlja u opasnost, pravi greške, bar nekoliko puta gadno zabrlja. Šokantno, slažem se. Ali znate li šta je još šokantnije? Zbog toga nam postaje samo još draži.

Što nas dovodi do druge strane dobitne formule seksa i nasilja. Sa retko animalnim magnetizmom koji nam oči prikuje za heroja, Danijel Kreg svoju superiornu glumačku kreaciju lako i prirodno iz običnog grubijana preliva u neodoljivog zavodnika. Pošto jednog nemezisa opelješi u pokeru, Bondu nije dovoljno što ga olakša za sve pare i besan automobil pride, nego mu, povrh svega, zbari ženu. Koju—da poniženje dostigne i krajnje perverzni granice—čak ni ne obeščasti. Čuva se za onu pravu.

Ona prava nije „M“ (Džudi Denč u zasluženo većoj ulozi), mada između nje kao neimpresionirane dominatriks i—kako Bonda zove—„tupog instrumenta“ od koga nikada neće biti dupla, samo obična nula, bubri neizrečeni naboj. Kad nije na korak od toga da ga ražaluje ili naredi njegovo pogubljenje, nudi mu rame za plakanje (što tvrdokorni sociopata, naravno, odbija).

Prva i poslednja koja će grubijana nežnog srca razoružati nije kakva raskokana plavuša, još manje nekakva Modesti Blejz na steroidima, već ljupka državna bankarka koja dekolte pokazuje samo kad to ima opravdanje u radnji (izvrsna Eva Grin). Preko nje, u hiperbolisani svet špijuna proviruje najšokantnija novina—nepatvoreni ljudski element, oličen u retko pažljivo zamišljenoj sceni pod tušem. Na verovatno najčarobniji izliv ljubavi koji jedna žena može da sroči—„Kad bi od tebe ostao samo osmeh i tvoj mali prst, za mene bi i dalje bio jedini na svetu“—najveći baja u galaksiji odgovara: „To kažeš samo zato što znaš šta mogu da izvedem malim prstom.“ I za divno čudo, to mangupsko zbijanje šale ne zvuči toliko nevaljalo koliko intimno. Doduše, kad na njega dođe red da joj se otvori, da li zbog poljuljanog ritma filma ili određene dramske anemije koju sa sobom donosi prividno razrešenje zapleta, to ne prolazi baš najsjajnije. Ali i ne mora. Do tada je za nju, u spektakularnoj sekvenci, već učinio nezamislivo—žrtvovao je svog Aston-Martina.

Kembelova režija je dovoljno moderna da podnese znatno više realizma, a da ne naruši stilizaciju. Jurnjava urbanih Tarzana po skelama na gradilištu, i ubedljivo najbolje rešen prikaz izdrogiranog protagoniste koji se muči da se održi u svesti/životu svih vremena—dovoljne su za cenu ulaznice.

Najduži film u serijalu sigurno je mogao da se liši nekoliko scena. Samo, da me ubijete, ne znam kojih. Uprkos trajanju od dva i po sata, njegov fleš rojal vredi sagledati iz prvih redova. Hajde. Sa ove strane bioskopskog platna samo jednom se živi. A novi Bond obećava špijuna koga ćemo dugo, dugo voleti.

Režija: Martin Kembel
Scenario: Nil Purvis, Robert Vejd, Pol Hegis
Uloge: Danijel Kreg, Eva Grin, Mads Mikelsen, Džudi Denč, Katerina Murino, Đankarlo Đanini, Džefri Rajt