POSLEDNJA FESTIVALSKA ZIMA

Neobično toplo vreme tokom poslednji festivalskih dana kao da je bilo prizvano raspravom o budućnosti filmskih festivala, kao i prikazivanjem filma The Last Winter. Sve se poklopilo da stvorni idealnu atmosferu bliske propasti. Naime potprogram Happy Endings se bavi potrebom za filmskim festivalima i šta da isti rade kad ljudi više ne idu u bioskop.

Nekome iz Srbije je taj odgovor prilično jasan. U Roterdamu su se potrudiili da do njega dođu nekonvencionalnim putem, organizovanjem turnira u malom fudbalu, digitalnog centra u kojem su festivalski posetioci mogli da pogledaju filmove besplatno, na velikim monitorima, javnim čitanjem scenarija od strane autora kao i uspostavljanjem digitalnog kanala na kojem je oko 800 gledalaca imalo pristup festivalskoj selekciji u sopstvenim stanovima. To je aktivni pristup budućnosti.

The Last Winter, nezavisni američki film o kolapsu klimatskog sistema na najbolji način koristi tradiciju filmova katastrofe i horora da bi se zagrnuta u to ruho progutala vrlo politizovana priča o potrebi da se promeni odnos prema prirodi a pre svega spreči narušavanje postojećih zaštićenih zona na Aljsaci gde je zabranjeno istraživanje nafte. Grupa radnika i naučnika velike naftne kompanije na krajnjem severu Aljaske lagano podleže strahu dok se misteriozne stvari dešavaju, a temperatura vazduha raste.

Iako je podžanr „revenge of the nature“ uvek sadržao ekološku poruku ona nikada nije bila ovako ekcplicitna ili politizovana, verovatno zbog opšteg otpora prema svim kontroverznim odlukama sadašnje američke administracije. Sviđalo se to nekome ili ne ovo je tehnički savršen film sa odličnom glumom gde je režiser savršeno dočarao atmosferu očaja i panike u kojoj se nalazi naftaški tim.

Japanski film Retribution, Kurosave Kujošija prikazan u okviru programa Majstori: Kraljevi i asovi je bio idealna kombinacija za poslednji dan uz The Last Winter koji pripada Roterdamerung potprogramu.

Za razliku od prethodnih filmova gde je dosta eksperimentisao motivima horor žanra pa i apokliptičnim scenarijima doduše izazvanim natprirodnim pre nego prirodnim silama iz američkog filma, Retribution (Sakebi) je tradicionalna priča o duhu koji opseda detektiva umešanog u seriju ubistava od kojih je jedno možda počinio i sam. Kao i prethodno pomenuti horor, i ovo je besprekorno režiran i produciran film bez ikakvih ambicija da svoju priču o osveti mrtvih meša u neke druge nevezane teme. Iako film ima klasičan kraj, veštim vođenjem naracije izbegava se problem pogađanja kraja od strane gledaoca, koji je bio prisutam kod više filmova na festivalu. Pun pogodak selektora za izbor i smeštanje u odgovarajući potprogram u slučaju oba filma.

Konačno, festivalska retrospektiva Džonija Toa je završena projekcijom filma Exiled u najvećoj sali Pate 1. Visoko stilizovan, zabavan film sa sjajnom muzikom potvrdio je svu ispravnost selektorske odluke da To zaslužuje ovako veliku retrospektivu, uprkos štucanju sa kopijama dva tri naslova koje nisu stigle na vreme.

Kakva je budućnost filmskog festivala u Roterdamu? Ako zanemarimo toplo vreme i predviđanja iz filma Poslednja Zima, dok god trg Shauburh ne bude poplavljen prilivom vode iz mora kroz reku Mas ovaj festival ima budućnost. To se pokazalo kroz još jedan rast broja gledalaca, koji je postignut smanjivanjem broja projekcija što je proizvelo veću popunjenost sala.

Stalno interesovanje za produkcionu pijacu Sinemart na kojoj su ove godine prisustvovali i Mirakaks i braća Vajnstin (Sa svojom novom firmom) i umrežavanje sa sličnim događajima širom sveta, takođe raste. U specijalnom broju filmskog magazina Filmkrant posvećenog budućnosti festivala, jedan od gostujućih kritičara je na to ukazao kao problem ukazujući da komercijalizacija preti da uguši filmove koji su zaista drugačiji, i da će festivala sigurno i dalje biti ali da neće biti filmova zbog kojih su i organizovani. To je jedno mišljenje.

Na ovom festivalu, i po odlukama žirija ipak su dominirali drugačiji filmovi, ali u njima nije viđeno puno veštine u korišćenju slikovnih i zvučnih svojstava filma. Čak i u konkurenciji za nagradu Tigar, zaobiđen je jedini film koji je posedovao jaku društvenu temu (Maltretiranje u školi i među tinejdžerima) Japanski film Fourteen (Ju-yon-sai), u kombinaciji sa režiserskim talentom. To je mnogo veći problem i on neće biti rešen ni do sledeće godine kada će se opet ulaziti u svet svetske kinematografije u bioskopu Pate. Makar i u gumenim čamcima koje će nam organizatorska ekipa sigurno obezbediti na vreme.