Dva sata jahanja

Ghost Rider, najnovija u nizu adaptacija stripova američke firme Marvel, jedan je od onih filmova koji se pre premijere ne prikazuju kritičarima, sa debelim razlogom—kako bi bar za prvi vikend neometano, u celom svetu istovremeno, stigli da naplate troškove svoje produkcije. Sumnjičava piskarala dobila su ovog puta dan fore, ali, nekima je sada svejedno taman i da se novinarska projekcija odigrala pre dve nedelje. Vreme postaje krajnje subjektivna kategorija kada si lobotomizovan.

Naime, otkako sam izašao iz bioskopa, isceđen, ošamućen, svestan samo neodoljivog poriva da se potučem sa Nikolasom Kejdžom pre nego što je i ta misao isparila iz mozga, svako podsećanje na užasno iskustvo uzrokuje neizdrživu mentalnu agoniju, a svaki pokušaj da se utisci o odgledanom rasparčaju, proberu, iznesu u suvislim celinama i vickastim metaforama, sa lakonskim prezirom i silinom argumenata, sa početkom, sredinom i koliko-toliko srećnim krajem, u startu je obesmišljen. Ovom filmu ne treba kritika, već autopsija.

Za one koje i pored toga zanimaju gnusni detalji, evo kako bi izgledao šturi obdukcioni nalaz.

Da me film nije sveo na zombija koji se grčevito hvata za poslednju preživelu sinapsu, prvo bih konstatovao da je pacijent mrtav. Nabrajajući mnogobrojne uzroke smrti, najviše bih se bavio glavnim i neposrednim počiniocem zločina, izvesnim Markom Stivenom Džonsonom. Podsetio bih na njegova prethodna dostignuća, pitao se da li je gori kao reditelj ili scenarista (Elektra), zaključio da je najgori kad je oba (Daredevil, i ovaj leš na stolu). Okušao bih na njemu teoriju autorstva, šale radi: primetio bih kako za veliko platno adaptira one Marvelovih junake koji a) rano u životu izgube oca; b) obavljaju kaskaderski posao ili ih bar zovu „nebojša“; c) imaju dijaboličnu crtu, bilo zbog faustovskog ugovora sa đavolom, kao naslovni Jahač, bilo zbog crvenog kostima sa sve roščićima iznad slepih očiju, kao Daredevil.

Onda bih zastao da se temeljno izrugam pomenutoj kožnoj spužvi i Benu Afleku koji je onomad navlačio, što bi bio dobar šlagvort za tiradu o tome šta funkcioniše u jednom mediju (strip), i zašto, kada se bez razmišljanja prebaci u drugi (film), nikako ne pije vodu. Pomenuo bih Džonsonovu sklonost ka estetici trejlera i onih filmića u video-igrama, nesposobnost da najobičniju scenu raskadrira sa manje od šest kamera, šest konjskih doza CGI-a i nasnimljene trake sa kaubojskim glasom Sema Eliota koji—kao u Velikom Lebovskom, samo zaozbiljno—priča kako se „prvi Jahač usprotivio Mefistu i pobegao nadtrčavši tako samog Satanu“... dok se u kadru jasno vidi da ga Đavo nije ni jurio. Rekao bih kako uverljivost i snaga izmaštanog sveta, ili bar sveta izmeštenog iz stvarnosti, zavisi od poštovanja strogih pravila u univerzumu priče. Prstom bih pokazao na deo gde Jahač—kad ga ne igra Nikolas Kejdž već kompjuterska plamteća lobanja na motorciklu—spali „demona vazduha“; to bih pohvalio; a zatim bih premotao nekih pet minuta napred, na scenu gde „demona vode“ isto tako spali... u vodi. Prst bih potom stavio na čelo.

Zaplet nikako ne bih mogao da prepričam. Nije komplikovan koliko neprimetan, i obično se odvija kad Sem Eliot svrati da nešto pojasni. Zadržao bih se malo na dijalozima kakve već dvadeset godina nijedan ozbiljan stripadžija nije napisao i ostao živ.

Pri adaptacijama, dežurni pleonazam za „nedostatak umetničke vizije“ glasi „vernost duhu originala“. U ovom slučaju, rekao bih da „ostati veran duhu originala“ znači nemati u glavi niti jednu originalnu ideju. Korio bih dizajn, držanje i replike najdosadnijeg đavola u istoriji kinematografije—šmira ga Piter Fonda—i smejao se sitnim demonima na čijem čelu, u obaveznom matriksovskom kaputu, Ves Bentli izgleda kao trećerazredni Žoakim Finiks u goth-kafiću. Čitav pasus posvetio bih samo njegovim zulufima.

Potrošio bih previše prideva na opise posveta drugim filmovima, koji redovno pojedu baš one trenutke kad Ghost Rider treba da se izbori za svoje mesto. Džonson je obradio i finale Otimača izgubljenog kovčega, i terminatorsko repetiranje pumparice, i dvoboj u stilu Serđa Leonea, a nije se libio ni da pusti Vagnerove "Valkire" u sceni akrobacija sa helikopterima. Međutim, pre nego što bi to nekome zasmrdelo na nešto zabavno, upozorio bih da je "zabavno" jedini pridev koji nigde u kontekstu ovog filma nije upotrebljiv. Ne, ne skreće u kemp, ma koliko Kejdž isprobavao svoje lice pred ogledalom, odmahivao bih glavom. U trećem činu Piter Fonda ne naskoči na sedlo "harlija" da se trka sa Jahačem, ili da s njim prokrstari pakao u potrazi za izgubljenim vrednostima američkog filma.

Morao bih da pljujem po Evi Mendez, a šta mi to treba? Umesto da kritikujem zastupljenost njenih grudi u baš svakom kadru u kojem se pojavljuje kao policajka Roksen, i tako pobudim optužbe da sam ženomrzac ili naprosto gej, bolje bi bilo da sam se pridružio nesnosnoj devojci iz drugog reda koja je na svako pominjanje pandurkinog imena pevala pesmu grupe The Police.

Što bi me dovelo do bolnog osvrta na publiku ovog spektakla, gde bi, plašim se, pale i neke teške reči. Predočavajući broj prodatih karata, zavapio bih: Kako? Oznaka PG-13, pored toga što garantuje da film ne sadrži zanimljivo nasilje, takođe znači i da će dvanaestogodišnjaci u dekolte Eve Mendez morati da bulje u prisustvu bake, majke, ili starije sestre; a sa druge strane, oni koji su zakoračili u adolescenciju trebalo je da su Evu Mendez do sada već skinuli, prvo sa Interneta, potom i sa desktopa, saznali o čemu je pesma "Roxanne" i imali dovoljno samopoštovanja da, što se strip-adaptacija sa natprirodnom temom tiče, pre ponovo pogledaju Vranu ili Konstantina, ili bar sačekaju novog Spajdermena, nego da vreme troše na dva sata jahanja, kad je u dva minuta trejlera stalo baš sve što je od Ghost Rider-a trebalo da se vidi.

Režija: Mark Stiven Džonson
Scenario: Mark Stiven Džonson
Uloge: Nikolas Kejdž, Eva Mendez, Sem Eliot, Piter Fonda, Ves Bentli, Donal Log