Svet je naše igralište

Određene tendencije azijskog filma već godinama nadmašuju druge škole tog ogromnog kontinenta, dotle da osvežavajuća raznovrsnost samo jedne Južne Koreje zaslužuje dublje istraživanje. FEST nudi tri primerka, ali Vozeći se sa ljubavnikom moje žene i Nezaboravno deluju manje atraktivno od nekolicine aduta na aktuelnim svetskim festivalima—recimo, novih ostvarenja Čan-Vuk Parka (čiji je Old Boy pre par godina bio vrhunac FEST-a) ili Džun-Ho Bonga (fantastični Sećanja na ubistvo na Reviji azijskog filma). A opet, pitanje je koliko se isplatila doslednost pri izboru novog dela Kim-Ki Duka, jer naročito posle Provalnika (na prošlogodišnjem FEST-u), Vreme, iako sasvim intrigantna ljubavna priča, nije među blistavijim draguljima u opusu ovog ekscentričnog reditelja.

Uopšte, čini se kako su se, prilikom selekcije azijskih aduta, potentni žanrovski kokteli većinom zamenjivali umetničkim pokušajima, kao u slučaju kineskog filma Mrtva priroda koji je samo dovoljno nerazumljiv i nekomunikativan da liči na umetnost (dok dodela Zlatnog lava za najbolji film pre liči na incident nego na potvrdu dostignuća). U retkom terminu za posebnu poslasticu podneblja, žanr strave, začudo stoji Kletva 2, još jedan američki rimejk istočnjačkog horora, sa unajmljenim rediteljem originala da repetitivnu napetost još jednom reciklira. Isto tako, Pisma iz Ivo Džime Klinta Istvuda jeste na japanskom jeziku, sa japanskim glumcima i japanskim koscenaristom, ali je prevashodno film Klinta Istvuda, a ne japanske nacije, jednako kao što Apokalipto, takođe tempiran za finalne dane FEST-a, ali u glavnom programu, nije film izumrlih Maja, već Mela Gibsona. Konfuznost koncepta na stranu, ostaje da se vidi hoće li utisak programa „fantAzija“ popraviti eventualno Zakletva Čena Kajgea (drugog Kineza), ili, pak, možda vijetnamska Priča o Pao.

Sa druge strane, sudeći po Padu, ili Kući uspavanih lepotica koji svežinu pokušava da nađe transponovanjem baš japanskog romana, ili Zimskom putovanju koji je nesnosan bar koliko i njegov junak, teško bi se moglo zaključiti zašto je toliko pažnje posvećeno nemačkom filmu (sem da je, prosto, na to „došao red“).

Ipak, ako par (reprezentativnih?) promašaja ne svedoče o temeljnom obnavljanju te kinematografije, jedan pogodak se izdiže iznad granica porekla pravo u sferu univerzalnog, baveći se, paradoksalno, mračnim nemačkim iskustvom iz ne tako davne prošlosti. Samo retki među obožavaocima književnosti znaju marku pisaće mašine na kojoj su njihovi omiljeni autori stvarali. Međutim, u Istočnom Berlinu za vreme Zida postojao je čitav tim profesionalaca koji se, između ostalog, pomno bavio upravo takvim detaljima—i, štaviše, u smenama osluškivao prste kako kuckaju po tastaturi. Zvali su ih Štazijevci, a njihove „kritike dela“ bile su toliko efektne da pogođeni umetnici često više nikad ništa ne bi uradili. Debi Floriana Hankela fon Doneršmarka, Život drugih, ujedno je i besprekorno pregledan triler i intimistička drama, a sve zajedno kapitalna studija o poderanoj ili nepostojećoj intimi u paklu paranoičnog socijalizma, koja čak i u očekivanom raspletu—pad zida—ne gubi iz vida spoznaju i iskupljenje svojih oštećenih protagonista. Oskar za najbolji strani film možda prevashodno hvali hrabro hvatanje u koštac sa teškom temom, ali Život drugih je nesporno dovoljno prijemčiv da postane trenutni biser ukupne svetske produkcije, a sasvim sigurno i vrhunac prvog čina FEST-a. Posle otkazanog Film Noara i pretumbacija projekcija, imaće priliku da zasija i u Sava centru. Iz nemačkog repertoara ta čast je do sada bila rezervisana isključivo za Elementarne čestice: nadam se da će i taj izbor da se opravda kvalitetom, a ne samo izuzetnom ovdašnjom popularnošću književnog bestselera Mišela Uelbeka.

To svakako nije slučaj sa favoritom kanskog festivala, pa i FEST-a, francuskim filmom Flandrija Bruna Bomona, koji ne nudi ništa više od otegnutog prikaza čoveka koji se u ratu—alegorično neimenovanom, razume se—pretvara u zver, samo da bi na kraju, duševno izmučen koliko i njegova otuđena partnerka, mogao da joj izjavi ljubav.

Već nekoliko godina se iz različitih uglova seciraju, i eksploatišu, problemi Afrike, tako da je možda u tome trebalo prepoznati neki trend. Ostvarenja iz belačkih perspektiva koje smo nedavno imali prilike da pogledamo podređivali su to konfliktno tlo, recimo, efektnom paranoičnom trileru (adaptacija Le Kareovog romana Brižni baštovan, inače drugi film reditelja brazilskog Grada Bogova), ili obrascu holivudskog avanturističkog filma, nadgrađenog, doduše, beskompromisnim pejzažem tamošnjeg nasilja (Krvavi dijamant Edvarda Zvika). Najslabiji izdanak ovog asocijativnog tematskog niza, Uhvati vatru Filipa Nojsa, nešto direktnije pokušava da iznese na videlo probleme aparthejda u najmračnijem stadijumu prošloga veka, te da hrabro, sa uravnoteženim simpatijama, prikaže transformaciju potlačenog čoveka u bombaškog sabotera, i tako bar izokola doprinese ukupnom razumevanju aktuelnog problema terorizma koji potresa svet. Nažalost, film se u finalu i epilogu lišava kompleksnosti koju je do tada donekle izgradio zarad malo jurnjave i, u ključu „istina, odgovornost, pomirenje“, posvete žrtvi na čijoj sudbini bazira priču.

Gangster, koji nije pravljen po istinitom događaju, deluje kao autentičniji krik današnje Afrike, s tim što predgrađe Johanesburga ne predstavlja ni izdaleka tako originalno i sveobuhvatno kako je, na primer, pomenuti Grad bogova oslikao višedecenijsku fresku brazilskog geta. Iako protkana hladnim, hotimičnim nasiljem, i šokantnim prikazima bede, priča o ekstremno neprilagođenom mladom čoveku koji u nekoliko dana nađe kakvo-takvo iskupljenje koristi neke metode koje i Holivud redovno rabi (staranje o bebi razneži i najokorelijeg krvnika, a, iz toga, sećanja na njegovo traumatično detinjstvo i pogled na razarajuće socijalne uslove razneže nas). Gangstera izdiže par stvari: izbegavanje nekih od zamki za preteranu sentimentalnost—uključujući i onu na kraju gde junak iskupljenjem produbljuje svoju tragediju—i, možda još više, sugestivna gluma Preslija Čvenejagea.

Slično kao i FEST, film kojim reditelj Alehandro Gonzalez Injaritu i scenarista Giljermo Arijaga privršavaju svoju trilogiju, Vavilon, rasplinjuje kompleksnu globalnu mrežu, u pokušaju da kroz koloplet šarolikih pojedinačnih ljudskih mukâ—u rasponu od najintimnijih, preko socijalnih i kulturoloških do geopolitičkih, a u svakom slučaju paklenih—ustanovi haotičnu prirodu sveta, u kom sasvim slučajan čin nasilja (kao i u prethodnom scenariju Giljerma Arijage, Tri sahrane za Melkijadesa Estradu, pucanj iz puške) menja sudbinu ne samo onom koga je sudbinsko zrno pogodilo, već, posredno, i drugima, na sasvim udaljenim krajevima sveta. Te veze su prilično proizvoljne, ponegde do granice uverljivosti (kao u segmentu na tako aktuelnoj granici između Sjedinjenih država i Meksika). Na nivou pojedinačnih priča, nisu svi delovi jednako podređeni poenti da nesposobnost komunikacije, ili puko nerazumevanje, rađaju patnju „malih ljudi“, pa se tako ukupna metafora, sumirana naslovom filma, često gubi iz vida. Neki komentari su površni; usputna lekcija iz prevazilaženja rasizma, na primer, gotovo je identična onoj iz Sudara Pola Hegisa, filma koji ne bi trebalo da zaslužuje poređenje sa autorima koji su iznedrili Pasji život. A sve preplavljuje—za Injaritua i Arijagu već maniristička—agonija njihovih junaka. Postaje pitanje da li se sve svodi samo na silovito dočaranu patnju, kao što je neizdrživo praćenje Meksikanke koja tumara po pustoši, ili efektno prikazan pogled iz nekog drugog ugla, poput Japanke koja bez čula sluha doživljava bučni noćni klub. Delovi ovog filma bolji su od celine. I pored mnoštva fenomenalnih uloga, kamere koja za svaki predeo nalazi pravi ton, boju, kompoziciju, virtuozne režije, i svakako megalomanskih ambicija, Vavilon je začuđujuće nemušt.

Kraj ovog obilaska sveta vodi nakratko u Holivud. Televizijski reditelj Alen Kulter, bez izmena u stilu koji koristi radeći na seriji Porodica Soprano, snima nešto što isprva zaliči na noar u ključu nekog romana Džejmsa Elroja: istraživanje više kriminalnih slučajeva, jednog glamuroznog, jednog za kiriju, koji će se već nekako povezati; detektiva koji isključivo rešenjem slučaja može da razreši i ličnu klopku; i naravno—„skrivena“ američka istorija, uvek nekako povezana sa Holivudom. Međutim, u startu prekrši zlatno pravilo—nikad ne napuštaj detektiva—i upliće u flešbekove mrtvog glumca Džordža Rivsa, u stvarnosti poznatog tokom pedesetih po televizijskoj ulozi Supermena, preminulog pod sumnjivim okolnostima, čiju smrt Holivudlend pokušava da odgonetne. Do kraja se pokaže da je kriminalistički film bio samo šuplja forma za ne baš preterano zanimljivu studiju karaktera uklete zvezde (Ben Aflek sa malo više pulsa nego obično, i naglaskom), jer još nezanimljiviji razvojni put prolazi detektiv (Adrijan Brodi koji izgleda kao mlađi Šon Pen, žvaće čačkalicu kao Silvester Stalone u Kobri, oponaša Mikija Rurka u Anđeoskom srcu), dok, prosto neverovatno, na kraju nema ništa više od preterano suptilne natuknice oko toga je li, onda, Rivs ispalio sebi metak u mozak kako slovi zvanična verzija, ili mu je oko toga neko ipak pomogao. Zašto je uopšte napravljen ovaj film? „Pusti, Džejk. To ti je Holivudlend.“