Neizvesno "drugo poluvreme“

Jedna od „vrućih“ tema posle saopštavanja konačnih izbornih rezultata jeste karakter i sadržaj mandata sadašnje vlade Srbije. Pri razmatranju ovoga pitanja, svakako, treba imati na umu bar dve bitne činjenice. Prva je da mandat vlade traje do isteka mandata parlamenta, odnosno dok vlada ima podršku parlamentarne većine. Druga činjenica je da i samim činom formalnog gubitka mandata, vlada nastavlja da obavlja svoje funkcije do izbora nove vlade. A vladi, po Ustavu, prestaje mandat pre isteka vremena na koje je izabrana, u sledećim situacijama: izglasavanjem nepoverenja u Skupštini, ostavkom predsednika vlade i raspuštanjem Narodne skupštine.

Ustav, takođe, predviđa da vlada kojoj je prestao mandat, do izbora nove vlade može da vrši samo poslove određene zakonom. A Zakon o Vladi Srbije propisuje da „vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati Narodnoj skupštini zakone ili druge opšte akte, niti donositi propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća“. Zakonom je, takođe, propisano da vlada kojoj je prestao mandat „ne može postavljati funkcionere u organima državne uprave“, niti može predsedniku Republike predložiti raspuštanje Narodne skupštine.

Aktuelnoj vladi, nesumnjivo, nije prestao mandat u ustavno-pravnom smislu, jer nije ispunjen nijedan od uslova za njegov prestanak. Zato bi ona, formalno pravno gledano, mogla da obavlja svoje ustavne i zakonske funkcije do izbora nove vlade. Takođe, nema sumnje da i u Ustavu i u zakonu postoji pravna praznina jer nije regulisan status „stare“ vlade u periodu između raspisanih, odnosno održanih izbora i izbora nove vlade. Sa stanovišta legitimnosti, odnosno volje građana, nesporno je, međutim, da posle održanih novih izbora, koji su rezultirali novom, drugačijom voljom građana, ni „stara“ Skupština ni od njene većine izabrana Vlada Srbije, nemaju demokratsku legitimaciju da svoje funkcije dalje vrše sa punim ustavnim i zakonskim kapacitetom.

Zato bi i Skupština i Vlada posle održanih izbora, iako im još nije formalno prestao mandat, praktično trebalo da funkcionišu kao da jeste. To znači da ne donose, sem u slučaju državne nužde, propise i važne odluke iz unutrašnje i spoljne politike kojima bi obavezivale novu skupštinu i buduću vladu. Izborni rezultati dosadašnje vladine koalicije, govore da je došlo do velikog pada broja njenih mandata. Naime, do sada je vladina manjinska koalicija imala 109 poslaničkih mandata (DSS - 53, G17 plus - 34, SPO - NS - 22), dok posle novih izbora ima svega 66 (DSS-NS - 47 i G17 plus - 19). Ta činjenica dodatno umanjuje legitimnost aktuelne vlade, bez obzira na to što je ona pravno legalna sve dok ne bude izabrana nova vlada. Uz to, aktuelna vlada izgubila je parlamentarnu većinu, odnosno legitimnost izlaskom G17 plus iz Vlade i Skupštine početkom novembra 2007.

U svetlu ustavne legitimnosti aktuelne vlade, ovih dana se otvorila žestoka rasprava oko dve njene odluke. Prva je imenovanje novog načelnika Službe unutrašnje kontrole u MUP-u na osnovu prošle godine izmenjene unutrašnje organizacije ministarstva i završenog konkursa. Tu odluku Vlada je, čisto pravno gledano, mogla doneti, mada bi bilo i korektnije i celishodnije da je prepustila novoj vladi. Drugo pitanje je odbijanje predsednika Vlade da primi g. Ahtisarija, sa formalnim obrazloženjem da vlada posle izbora ima samo tehnički karakter i mandat. To bi bilo uverljivo obrazloženje ako bi se prilikom toga susreta predsednik Vlade morao zvanično izjasniti o prihvatanju ili neprihvatanju Ahtisarijevog predloga ili dati dopunske predloge. Kako nije reč o tome, već o informisanju od strane Ahtisarija o sadržini predloga za rešenje statusa Kosova, politički i diplomatski razlozi govore u prilog održavanja razgovora sa predstavnikom OUN.

Ograničeni ustavno-pravni kapacitet i mandat „stare“ Vlade Srbije, kako stvari stoje, može prilično potrajati. U skladu sa Ustavom predviđenim rokovima za konstituisanje Skupštine (mesec dana od objavljivanja konačnih rezultata izbora) i za izbor nove vlade (tri meseca od konstituisanja Skupštine), nova vlada bi morala biti izabrana do 25. maja 2007. godine. To je realno moguće i znatno pre isteka toga roka, već u toku marta, ako DSS-NS pristane na to da mesto premijera pripadne kandidatu DS. To bi bilo u skladu sa principom parlamentarne demokratije da mesto predsednika vlade pripada koalicionom partneru sa najviše poslaničkih mandata, što je slučaj sa DS. Sledećem po snazi koalicionom partneru, to jest koaliciji DSS-NS, u principu, bi trebalo da pripadne mesto budućeg predsednika Republike, a stranci G17 plus - mesto predsednika Narodne skupštine. Ovo sve pod pretpostavkom da ne dođe do nagodbe i koalicije DSS i radikala.

Ako, međutim, uskoro, pre svega zbog kosovskog problema, ne dođe do takvog ili bilo kakvog dogovora o formiranju nove vlade, Srbiji sledi duboka i dugotrajna politička i ustavna kriza, sa vrlo negativnim posledicama na unutrašnjem i međunarodnom planu. Naime, u toj situaciji bila bi raspuštena tek izabrana Narodna skupština i raspisani novi parlamentarni izbori koji bi bili održani u roku od 60 dana (do 25. jula 2007). A onda sledi utvrđivanje rezultata novih izbora (nedelja dana) i konstituisanje nove Skupštine (kraj avgusta 2007).

Zatim, tri meseca roka za obrazovanje nove vlade (do kraja novembra). Ako bi se to dogodilo, to bi značilo da bi se Srbija neprekidno, punih 14 meseci bavila referendumskom kampanjom, dvostrukim izbornim kampanjama, postizbornim procedurama i partijskim pregovorima i pogodbama! Najveću političku i moralnu odgovornost za dugotrajnu agoniju Srbije snosila bi ona strana koja je faktički ucenjivala partnere u pregovorima, polažući pravo na ono što joj, prema volji građana, ne pripada.