Održiv korak ka održivoj budućnosti

U strukturi 2 procenta novih OIE dominira proizvodnja električne energije sa 1,2 odsto, potom proizvodnja za toplu vodu i grejanje sa 0,7 odsto i biogorivo sa 0,2 procenta.

U Srbiji postoji oko 860 lokacija pogodnih za izgradnju malih HE snage do 10 MW, što bi ukupno omogućilo instaliranje ukupno 455 MW snage. Time je moguće po snazi zadovoljiti pola Beograda, a po proizvedenoj energiji Beograd je moguće snabdevati skoro dva meseca. Preslikano na Republiku Srbiju, to znači da je po snazi moguće zadovoljiti potrebe 1/8 Srbije, a po energiji petnaestodnevne potrebe Srbije.

Ipak nije dovoljno što su ovo poznati podaci.To mora biti stvarnost ove zemlje, jer je to jedini način da se dalje razvijamo. Najmanje je dobro da se obnovljivim izvorima bave javna preduzeća, poput Elektroprivrede Srbije. Jer u ovaj sektor se mora dopustiti priliv i kapitala koji nije državni, kao što se moraju pojaviti i nezavisni proizvođači energije.

Kada živite na Balkanu, a naročito u Srbiji, onda vam se čini da je sve i ništa moguće, pa često pomislite da se iza svega što se dešava krije zavera, i neki ne baš dobar razlog. Sa jedne strane, svedoci smo da ceo razvijelni, i onaj manje razvijen svet priča o energiji koja se dobija iz obnovljivih i alternativnih izvora, o njihovoj budućnosti, i o velikim investicijama u njih. I onda zaključujemo da je to na nekoj drugoj planeti, a ne i u Srbiji.

Potom sledi pitanje, da li je svet samo želeo da zadovolji formu i umiri svoju savest, kada je krenuo u promovisanje obnovljivih izvora energije? Ili je u pitanju buđenje svesti i globalni interes, što mi sa ovih prostora uglavnom ne razumemo, pa samim tim i ne verujemo?

Istraživanje, analize, komparacije daju nam podatke na osnovu kojih možemo zajključiti da ništa nije slučajno, I sve što se u ovoj oblasti dešava od velike je važnosti za budućnost naše planete.

U poslednjih nekoliko desetina godina, a naročito danas, OIE imaju sve veću ulogu u svetskoj proizvodnji energije. Neki su poznati još od davnina - od kada se i koriste energija vetra-vetrenjače, energija vode-male hidroelektrane - i ovi izvori energije su našli svoje mesto od vremena prvih energetskih kriza 73/74, 78/79, devedesetih, a na značaju naročito poslednjih godina od kada svet kontinuirano živi u stanju globalne energetske krize.

Postojeæi hidropotencijal u Srbiji

U ove izvore energije je samo u toku 2004. godine uloženo preko 30 milijardi dolara, uključujući i velike hidroelektrane, u koje su investicije iznosile čak 60 procenata od te sume. I dalje je ulaganje u OIE pet puta manje od ulaganja u konvencionalne izvore.

Ipak, ono što se ovde ne može zanemariti, jeste da u zemljama koje su se opredelile za ovakvu vrstu tzv.”zelene energije”, postoji svest o potrebi, i svest o hitnosti njene primene.

Promocija OIE je intenzivirana u poslednjih desetak godina, i to jasnim definisanjem u nacionalnim energetskim politikama i strategijama, pa danas preko 50 zemalja sveta koristi bar neki od ovih vidova energije, uključujući i 14 ZUR.

Svetski kapaciteti OIE iznose 160 GW, uključujući i velike HE, od kog iznosa je čak 44 procenata smešteno u zemljama u razvoju (70GW). Na dalje, količina proizvedene električne energije iz OIE, uključujući i velike HE, odgovara petini energije koju daju svetske nuklearne elektrane.

Danas se najbrži rast ostvaruje kod solarnih kolektora (PV) čiji su kapaciteti, u periodu od 2000-2004. godine rasli za 60 odsto godišnje, pokrivajući preko 400.000 krovova u Japanu, Nemačkoj i USA. Ne istom brzinom, ali ni mnogo sporije rastu kapaciteti za proizvodnju energije iz vetra (rast od 28 odsto godišnje), gde je predvodnik Nemačka sa 17 GW instaliranih kapaciteta u 2004.godini. Danas ima više od 4,5 miliona potrošača “zelene energije” u Evropi, USA, Kanadi, Australiji i Japanu, i preko 1,7 miliona radnih mesta koji podržavaju proizvodnju, rad i održavanje OIE.

Potpuno je jasno da se svet već godinama nalazi u globalnoj energetskoj krizi, i da se rezerve fosilnih goriva smanjuju, a da su putevi dolaska do njih sve ranjiviji i trnovitiji, i potpuno uslovljeni delovanjem politički moćnih zemalja sveta. Ništa manje značajno, svet je danas, suočen sa eksplozivnim rastom populacije, čemu se pridružuje neizbežno povećanje potrošnje energije (što ima za rezultat dalje narušavanje životne sredine).

Upravo zbog toga, ne samo da je važno, već je i pitanje opstanka, koncentrisanje sveta na rešavanje tri međusobno zavisna problema: ekonomski razvoj, potrošnja energije, i konzervacija životne sredine.

Zato je od ogromnog značaja ne samo efikasna proizvodnja i potrošnja energije, već i vrsta energetskog izvora, kao i “cost benefit” analiza upotrebe OIE u tom smislu.

Usled naraslih ekoloških problema, svet je gotovo nateran na upotrebu energije iz dva izvora, jednan je mažen, i to su OIE, a drugi kužen i to je nuklearna energija. Podsećanja radi godišnja emisija CO2 je 5 milijardi tona ugljenika, što nam ništa ne znači do momenta saznanja da je period opstanka CH4 u atmosferi oko 50 hiljada godina, a CO2 i do 200 godina.

Imajući u vidu prethodno, definisanje svetske energetske politike, u domenu primarnih energetskih izvora mora biti u funkciji: porasta broja stanovnika, ekonomskog rasta, porasta energetske efikasnosti, primene tehnoloških inovacija sa jedne strane i ekologije i zaštite životne sredine, adekvatnog i dovoljnog pristupa modernim energetskim servisima u zemljama u razvoju, sa druge.

Ne potcenjujući ni jedan od nabrojanih fakora, ipak srce budućih promena jeste inovativna delatnost, njen razvoj i viši stepen primene. Na taj način je moguće ostvariti brži ekonomska rast, posebno u zemljama u razvoju, a uz niže energetske zahteve po jedinici GDP, kao i nižu emisiju gasova staklene bašte po jedinici energije. To je način da se postigne manja zavisnost od nafte i naftnih kriza, da se smanje troškovi za obezbeđenje energije, ali i da se obezbedi napredak u sferi zaštite životne sredine i poboljšanja kvaliteta življenja. Utičući na smanjenje emisije štetnih gasova, OIE postaju ključni akter održivosti energetike. Mnogo je studija, projekcija i zacrtanih ciljeva utvrđeno do danas u pogledu proklamovanja upotrebe OIE. Kakve god one bile, sve rezultiraju istim zaključkom – OIE je neophodno promovisati, razvijati i primenjivati. Naravno da ima i prepreka, ali se one prevazilaze, ukoliko postoje jasno definisani ciljevi, i volja za njihovo dostizanje.

Iako je, na primer EU prognozirala udeo ovog vida energije od 12 odsto u ukupnoj potrošnje energije, danas je jasno da će biti teško ostvariti takav cilj. Ipak kada se posmatraju pojedinačno članice EU, onda se uočava velika raznolikost upotrebe ovih izvora – od 10 do 50 procenata energije u zavisnosti od zemlje do zemlje.

Na kratak rok, OIE su još uvek, mali deo ponude energije, i to uglavnom sa fosilnim izvorima, kao komplementarni elemenat ukupne energetske ponude. Još uvek OIE ne mogu i nisu postigli cilj zamene fosilnih ili nuklearnih izvora energije.

Što se Srbije tiče, prvo pitanje koje se mora postaviti, jeste da li se uopšte ima predstava kakvo je stanje u ovoj oblasti, šta se može učiniti, i na koji način, a u cilju povećanja samodovoljnosti, odnosno smanjivanja energetske zavisnosti naše zemlje?

Da li možemo da pričamo o reformama u ovom sektoru, kada se još sa sigurnošću ne zna, bar zvanično čime to Srbija u domenu OIE raspolaže, kao i šta je strategija razvoja države u ovoj oblasti.

U najviše šturoj Strategiji razvoja energetike Srbije do 2015. godine, malo je mesta ostavljeno za ove izvore, valjda u očekivanju da se preciznije predstave u strategiji OIE Srbije. Na žalost, iako joj je to zakonska obaveza, Srbija još nema Program ostvarenja Strategije razvoja energetike, niti ima Strategije promocije i razvoja OIE.  

Da li jedna država koja sebe naziva ozbiljnom, i koja sebe smatra predvodnikom reformama na Balkanu, može dozvoliti, da ne iskorišćava ni one resurse vidlive golim okom. Da li i dalje verujemo u knjige iz Titovog vremena da smo mi najbogatija zemlja, ili Miloševićevog vremena da smo nebeski narod, i da ćemo i od korenja napraviti na primer energiju.

Sviđalo se to današnjim predstavnicima vlasti iz domena energetike ili ne, Srbija nije energetski bogata zemlja. Da podsetim da je u Srbiji projektovana uvozna energetska zavisnost preko 45 odsto u ovoj godini, a da je naša zemlja svoju energetsku dovoljnost bazirala na niskokaloričnom uglju lignite.

Deficit električne energije u Srbiji je na godišnjem nivou preko 10 procenata, a u zimskom periodu ide i preko 15 odsto. Sa druge strane projekcija buduće potrošnje električne energije ima trend rasta i iznosi 2,5 do 3 procenta godišnje. Gubici u proizvodnji električne energije iznose preko 30 odsto, prenosu preko 10 odsto, a distribuciji preko 20 procenata. Naročit problem, koji još uvek nije ni na početku rešavanja jeste nepovoljna i slobodno se može reći nepravilna struktura potrošnje električne energije.

Udeo domaćinstava u potrošnji električne energije se kreće od 60 procenata 2001. godine do 54,7 odsto u 2004. Pored ove činjenice o strukturi potrošnje, mnogo je veći problem što projekcije govore da će potrošnja domaćinstava ostati na približnom nivou (što je samo po sebi previsoko). Kada se na to doda stalni rast potrošnje industrije, kako zbog ubrzanog rasta zemlje, tako i zbog visoke intenzivnosti može se lako zaključiti da će Srbija imati veoma ozbiljne probleme u obezbeđenju potrebne količine električne energije.

Energetska efikasnost je daleko od povoljne jer Srbija troši 5-13 puta više energije po jedinici društvenog proizvoda od zemalja u okruženju i zemalja EU. Imajući u vidu stepen iskorišćenja energije u termoekapacitetima od velike je važnosti ne samo raditi na smanjenju uvozne zavisnosti, već i povećanju energetske efikasnosti, što je svakako moguće iskorišćenjem OIE, posebno enegije iz malih HE. Prema tome sve od čega se u ovoj zemlji može praviti energija mora da bude iskorišćeno. Što se pre shvati, bolje po zemlju. A ko ne shvati, ili odbija da shvati, treba da prestane da se “bavi” energetikom i pređe u baštovane, uz svo poštovanje ovom zanimanju.

Reforma, promena ili dešavanja u ovom sektoru OIE moraju da obuhvate zakonodavne okvire, institucionalne, ekonomske i tržišne, ali i naravno vlasničke. Prava je šteta da država Srbija nema formiranu Agenciju za obnovljive izvore energije i njihovu promociju, već se ovom oblašću bave svi, i ne bavi se niko.

A kako se to promovišu obnovljivi izvori energije svuda u svetu, bilo da su u pitanju razvijene, zemlje u razvoju ili u tranziciji?

Zašto drugi mogu da u svoje energetske politike ugrade jasne ciljeve vezane za ovaj vid izvora (npr. Autralija, Beligija, Italija, Japan, Poljska, Švedska, Velika Britanija)? Ili da oslobode od svih poreza i davanja sve one koji se bave ovim vidovima energije (Finska, Holandija, Švedska, USA, Argentina)?

Ili da omoguće javne investicije, zajmove (Australija, Kanada, Francuska, Nemačka, Mađarska, Japan, Litvanija, Estonija, Poljska, Slovačka, Španija, Brazil, Kina)? Ili da omoguće trgovinu certifikatima OIE (Australija, Austrija, Belgija, Češka, Danska, Finska, Francuska, Mađarska Irska, Italija, Japan, Holandija, Norveška, Švedska, Velika Britanija)?...itd.

Što se Srbije tiče, nisam sigurna da mnogi imenovani u insititucijama koje bi trebalo da se bave ovom oblašću, uopšte znaju i razumeju pojmove ili idu dalje i razmišljaju kako da unaprede promociju i upotrebu OIE. Jer da znaju, ako ništa drugo, ono zbog profita koji je moguće obezbediti, davno bi u Srbiji bio postavljen veliki broj vetrenjača, ili još veći broj malih HE, i odavno bi se geotermalna energija iskoristila do maksimuma. Ovako po principu „nek komšiji crkne krava“, nadležni u ovoj zemlji uz blagoslov resornih javnih preduzeća čine sve da onemoguće investiranje u ovoj oblasti. Zato pored često loše namere, i nedostatka svesti o značaju, postoji i neznanje.

Razvoj OIE, posebno malih HE, deklarativno je postavljen kao cilj u Strategiji razvoja energetike Srbije, i odnosi se na stvaranje ambijenta za korišćenje ovih izvora, kao i novih energetski efikasnijih i ekološki prihvatljivih energetskih tehnologija.

Strategija kod analize potencijala apostrofira neiskorišćene hidropotencijale, sa posebnim naglaskom na potencijale za izgradnju malih HE, snage do 10MW.

Značaj korišćenja hidropotencijala je u Republici Srbiji shvaćen davnih osamdesetih godina ne samo sa aspekta korišćenja za proizvodnju električne energije već i u cilju obezbeđenja pijaće vode za određena područja Srbije. Tako je još 1986. godine završen popis i opis svih neiskorišćenih hidroptencijala na prostoru Srbije bez pokrajina Vojvodine i Kosova.

Zakonom o energetici se previđa stvaranje puta kapitalu, odnosno ulaganju u nove proizvodne kapacitete. Ono što je kvalitativna novina zakona jeste uvođenje kategorije „povlašćenih proizvođača električne energije“. U nastavku je izvod iz Zakona o energetici Republike Srbije.

Danas je poznato da u Srbiji postoji oko 860 lokacija pogodnih za izgradnju malih HE snage do 10 MW, što bi ukupno omogućilo instaliranje ukupno 455 MW snage, odnosno moguću proizvodnja energije u iznosu od 1.619.251.000 kWh na godisnjem nivou.

Ovaj potencijal nije zanemarljiv, jer je sa njim moguće po snazi zadovoljiti pola Beograda, a po proizvedenoj energiji Beograd je moguće snabdevati skoro dva meseca. Preslikano na Republiku Srbiju, to znači da je po snazi moguće zadovoljiti 1/8 Srbije, a po energiji 15dnevne potrebe Srbije. Na ukupno izabranih 335 lokacija je moguće izgraditi male HE, snage 319 MW i proizvodnje od 1.104.000.000 kWh/godišnje za prosečno kišnu godinu, za koje je investiciju moguće isplatiti u periodu od 10 godina.

Imperativ uspešne energetske politike moguć je samo ukoliko se otklone sva negativna nasleđa prošlosti, a kao glavno jeste niska energetska efikasnost. Uvažavajući podatak da je na izdvojenim lokacijama moguća ukupna godišnja proizvodnja od 1.104.000.000 kWh, dolazi se do podataka, da bi za istu godišnju proizvodnju finalnog proizvoda, odnosno električne energije na pragu potrošača, iz izvora na fosilno gorivo bilo potrebno 4,4 puta više ekvivalentne primarne energije.

Kvantifikovano imajući u vidu srpske prilike, za ovu proizvodnju električne energije trebalo oko 800.000 tona Kolubarskog lignita, a da ne govorimo kolika bi bila količina štetnih materija emitovanih u atmosferu. Ipak nije dovoljno što su ovo poznati podaci, što se o njima priča, i što su namere zapisane u dokumentima. To mora biti stvarnost ove zemlje, jer je to jedini način da se dalje razvijamo.

Najmanje je dobro da se obnovljivim izvorima bave javna preduzeća, poput Elektroprivrede Srbije. Jer u ovaj sektor se mora dopustiti priliv i kapitala koji nije državni, kao što se moraju pojaviti i nezavisni proizvođačii energije. Pred nosom nam stoji mogućnost da to ostvarimo, i više nije pitanje da li nadležni vide, jer sigurno vide, već je pitanje zašto ne dozvoljavaju?