"Nebo nad Berlinom" (petak 16. jun)

Voz za Dortmund bio je pun. Moj prijatelj Igor i ja smo jedva pronašli slobodno mesto. Super smo bili raspoloženi, on u dresu reprezentacije iz 2000, ja u košulji iz 2006. Pripremamo strategiju za Pekermana, ko i zašto treba da igra, analiziramo greške sa Holandijom. Rekoh "ili dobijamo 1:0 ili gubimo sa 6:0". Upoznajemo Nebojšu iz Bostona, koji je došao u Nemačku samo zbog ove utakmice i pri tome nema kartu. Raspituje se za nove navijačke pesme, predlažemo mu onu „I ne posustajte, sve do pobede i ne posustajte...“. Odjednom se pojavljuju neke debele žene i sele bi, a i ne bi, tek blokirale su ceo prolaz. Postaje zabavno. Kiša ne prestaje...

Presedanje za Gelzenkirhen rutinski obavljeno. Ulazimo u neki lokalac, postajemo nervozni. Nemamo mira na svojim sedištima... Prilazi jedan stariji ospodin, prepoznao jezik, nudi nam čokoladne bombone. Nervozan zbog utakmice, sa bombonom u ustima, osećam se kao da sam „sedmo tri“. Kiša konačno staje. Od stanice do stadiona, idemo kolima. Po Igora došli neki naši ortaci, po mene i „Bostonca“, moj brat. Naših navijača na svakoj stopi. Čuju se trube, iz kola trešte narodnjaci. Osmesi, zastave, različite registracije...Ima nas hiljade. Dolazim do media centra. Srećem Prosinečkog i idemo na piće. Uglavom je na relaciji Zagreb-Madrid, radi za „Večernji list“. Misli da će Argentina dobiti... Stiže i Ćiro, ljubi se sa Robijem uz već poznato „Gde si, sine moj...“. Tvrdi da Srbi dobijaju Argentince. Kad Ćiro tako misli, šta ja da kažem. "Ma, dobijamo ih..."

Ulazim na stadion, postavljen krov. Uslovi nadrealni. Argentinaca više, naši zvižde na obe himne i daju do znanja onima na livadi „Hoćemo srce na teren“. Onda je usledilo 90 minuta agonije i nemoći. Od samog starta bilo je jasno da ću biti delimično u pravu, tj da nećemo pobediti sa 1:0. Prvi se predaju igrači, a nedugo zatim i kompletna klupa. Reprezentacija nepostojeće države, sa nepostojećim obeležjima, nepoznatim granicama i postojećim problemima, dobija novu frustraciju. Novinari oko mene neki skamenjeni, neki se već zezaju u stilu „Protiv Holandije 2000. smo uzeli makar set (6:1)“. Stanje šoka počelo... Oko stadiona, slavlje Argentinaca, nadrealne scene stotinjak metara dalje. Čuju se iste one trube, osmeh je ponovo na licima naših, pije se pivo, kao da „šestice“ nikada bilo nije. Jasno im je ko je zastupao njihove interese na livadi i oko nje. Slikaju se sa Argentincima, najavljuju da će navijati za nju.

Vraćam se u Berlin, sažaljevaju me prijatelji Nemci, Turčin mi prodaje kebab sa podsmehom. A ja sam potpuno okej. Ili bar tako sebi izgledam. Dolazim na berlinski aerodrom, policija/carina me pita: "Šta imam da prijavim". Rekoh, "Ovih šest komada". To ih je, primetio sam, ozbiljno zabavilo. Stižem u prestonicu na "Dane Žitorađe" i konstatovah kao i naš fudbaleri: "Sutra je novi dan".