San o dobroj vesti

Novinar koji bi dobio zadatak da svakog dana nađe jednu dobru vest za prvu stranu teško bi zaradio prosečnih dvesta evra. Još teže bi mu pao zahtev da svakog dana donese promišljenu, odmerenu i obrazloženu izjavu nekog ministra, narodnog poslanika ili partijskog čelnika - bilo koga od onih što svakodnevno pune stranice i ekrane nesuvislostima, opanjkavanjima, pretnjama i zloslutnjama. Ako su takvi pred ljudima, zamislite šta ti mrzovoljnici kod kuće rade svojim ženama i deci. Tamo mora da svi blede i drhte kada čuju da je završena sednica Skupštine ili vide odjavnu špicu emisije u kojoj je gostovao roditelj. A novinar koji o svemu tome izveštava jedva čeka da stavi tačku i da podjednako mrzovoljno pita kakvim gresima je zaslužio kaznu koja ga je snašla. Kako da skupštinski izveštač dođe kući nasmejan?

Ako na izbore u Boru izađe tek nešto više od trećine birača i ako više od polovine njih glasa za kandidata od koga se ne mogu nadati ničemu dobrome, znači li to da su ti ljudi zaslepljeni ili da baš traže gore? Ili znači da nisu u stanju da prepoznaju loše od goreg? Ili treba pitati zašto bolji, ako ih ima, nisu u stanju da pokrenu one dve trećine što su ostali kod kuće? Ko je dužan da uveri ljude da se ne glasa u nekom švajcarskom kantonu, već kod njih? I ko će razumljivim jezikom objasniti biračima da nije svejedno kako će im biti? I da to ne zavisi od nepoznatih ljudi iz nekog švajcarskog kantona, već od njih.

Oslušnete li one koji nemaju vozače i telohranitelje, a često ni redovnu platu - najčešće ćete čuti da su svi političari isti i da sve partije služe samo za namirivanje nezajažljivih prohteva svojih čelnika, od onih u vladi do opštinskih glavara. Takvo uverenje ne bi preovladavalo da u njemu nema mnogo istine. Da nema toliko grabeži, ona bi bila javno žigosana i svaki gradonačelnik bi triput promislio pre nego što bi namestio posao firmi svog kuma ili ortaka. Da godinama nije brisana granica između dobra i zla, ona bi bila vidljiva izdaleka. Da licemerje nije isplativo, većina bi ga osuđivala. Da se uvažavaju nepotkupljivi - većina bi se zgražavala na pomisao da javna ličnost prima mito. Naviklo se na sve. I u gornjim i u donjim slojevima društva vlada uverenje da se tu ne može ništa i da je važno pregurati današnji dan. Pedesetogodišnjaci uzdišu sećajući se boljih dana i žaleći današnje maturante. Život s osećanjem da sve propada i da se u dogledno vreme ništa neće poboljšati podjednako je gorak i deci i roditeljima i grešnom novinaru s početka ovog razmišljanja. Gorčina i potištenost su negve što usporavaju i pojedinca i zajednicu u kojoj živi.

Šta bi bilo da predsednik države i prvi ministar počnu da se jednom mesečno obraćaju građanima i objašnjavaju šta su uradili i šta nameravaju? Valjda bi našli bar jedan razlog zbog kojega vredi dići glavu. Da li bi koristilo da se na to obavežu i ministri, direktori javnih preduzeća, stranački vođi? Ne da pričaju bajke, već da izveste javnost šta se dešava i šta se očekuje. Do juče je bilo najvažnije sačuvati vlast nad Crnom Gorom. Danas je najvažnije sačuvati Kosovo i izglasati Ustav. Valjalo bi objasniti šta će time - (ne)pravednim rešenjem za Kosovo i usvajanjem majke svih zakona - dobiti običan čovek u Gnjilanu, Boru i Subotici. I šta će dobiti poslanica koja neće da kaže koliko prima u upravnom odboru. Ako se sme javno pitati zbog čega neko prima sto hiljada više od jednako obrazovanog i vaspitanog komšije i ako se neko stidi da javno odgovori - u Srbiji još ima osećaja pravednosti i stida. Kada razmišljaju o budućnosti države, ustavotvorci valjda imaju u vidu i društvenu pravdu.

Srbija i Crna Gora imale su tri godine za dogovor o zajedničkoj državi, zajednici nezavisnih država ili razlazu. Da je bilo volje za prvo ili drugo rešenje, ne bi se došlo do trećeg. Da su se beogradski zvaničnici manje razmetali rečima i da su više slušali glas zdravog razuma, ne bi se mrštili na vest da je Rusija priznala Crnu Goru odmah posle Islanda i Švajcarske, ali pre Amerike i Evropske unije. Za Kosovo je takođe bilo dosta vremena. Ono sve brže ističe. Koštunica o Kosovu govori istim rečima kao nekad Milošević, uz tvrdnju o visokom stepenu podudarnosti u stavovima Moskve i Beograda. Ako to znači da postoji visoka podudarnost stavova Srbije i Kontakt grupe, čiji je Rusija član, izjava bi se mogla protumačiti i kao znak da će beogradska vlast prihvatiti nešto što navodno neće. Moguće je i drugo tumačenje: da Beograd ne razume šta se događa i stoga očekuje od Kremlja da za Srbiju čini više nego za Rusiju. A nestašni crv sumnje podseća da svaku vruću izjavu ovdašnjih zvaničnika treba malko oladiti. Kao i mnogo puta od početka devedesetih, čini se da ovde još nije shvaćeno da rusku diplomatiju odavno ne predvodi legendarni Mister Njet.

Građani Bora su, što glasanjem što uzdržavanjem, izabrali da njihov gradić, poput pustog ostrva, tone u mrtvo more. Njihov nesrećni izbor jeste poraz onih koji vide put do vedrijih vidika, a ne umeju da ga otkriju većini. To je i opomena svima što pominju vanredne izbore.
Gledaoci vremenske prognoze zapazili su razliku između državne televizije i javnog servisa. Prvoj je trebalo nekoliko godina da shvati kako Republika Srpska nije deo Srbije. Drugi je za nekoliko dana izradio kartu Srbije bez Crne Gore.

Dok je fudbala, polovina nacije sve nekako podnese, pa je valjda lakše i drugoj polovini. Nego, šta ćemo kada se pogase svetla?