Izdaja

Bilo nas je više nego u Lajpcigu. I navijali smo do 0:2. Nakon toga, tišina. Za koga bre? Za onih 11 duhova u belim dresovima? Ti dakle dođeš da bodriš svoju zemlju, ne spavaš danima, daš sve od sebe, a onda te neko odvali sa šesticom. Oni će nastaviti svoje karijere, zabole ih baš. Bilo prošlo. A ti na tribinama? Stojiš i gledaš neboplave kako slave. Slavite, zaslužili ste. Šta nama ostaje kao uteha? Ništa brate mili. Ništa. Nakon 1:6 u Roterdamu mislio sam da je to dno dna. Ali nema kraja za zemlju koje nema. Imali smo tu čast da prisustvujemo istorijskom meču. Blam nad blamovima. Ko je kriv? Svi. Svi do jednog. Bez izuzetka. Svi koji smo došli da navijamo za njih imamo pravo da ih čerečimo. U ratnim vremenima ovo što su nam priredili ima svoje ime. Izdaja.

Pre sedam, osam meseci napisao sam tekst o velikim željama malog naroda. O tome da ćemo biti prvaci sveta. Ili bar da časno izginemo. Na našim majcama piše „Igra će im ponovo slomiti srce“. A sada nema čak ni tuge. Bio sam beskrajno slomljen kada su nas pre šesnaest godina Argentinci nezasluženo dobili. Bili smo bolji, i svi koji su tada izginuli zaslužili su spomenike za života. A ovo danas? Nema ni bola. Nema ničega. Totalni nokaut.

Onima dole ovaj dan će ostati beleg za ceo život. Opet nam je Palić došao glave.

Zašto Palić. Imam teoriju o debaklu, kao i vas deset miliona. Moja se vezuje za taj prokleti Palić? Sećate se ’98, Francuske? I izjava o vinu, fijakerima, o komarcima koji im ne daju da spavaju? Sve reprezentacije su se pripremale u miru i tišini. Jedino smo mi bili na izvol’te svima. I bili smo tog leta najnespremnija reprezentacija na svetu.

Osam godina kasnije, ponovo Palić. Umesto da ih odvedu negde na planinu da napune pluća i odmore ih od javnosti, opet u fijaker. I opet smo najnespremniji. Ne  znam da li vi to vidite na tv-u, ali ono što smo mi gledali uživo u Lajpcigu i Gelzenkirhenu je sramno. Imali smo utisak da protivnici mogu da drže loptu i celo poluvreme. Ali nisu hteli. Ko će bre na tribinama 45 minuta da viče Ole. Ne zna se ko pije ko plaća. Jasno je meni da mi nemamo kvalitet, ali očekivao sam da taj timski duh i borbenost presude. To nikada nismo imali, a u kvalifikacijama smo upravo tom igrom maestralno stigli do prvog mesta. No, od tada je prošlo  sedam meseci. Raspali smo se kao kula od karata. Bez igre, bez ideje, sa konfliktima koji su ravni NBA balavurdiji koja nas je izblamirala na evropskom prvenstvu u basketu. Pripreme? Kakve bre pripreme? Za šta? Za dizanje spačeka? Mi smo ljudi, najgora reprezentacija na ovom Svetskom prvenstvu. A nas deset hiljada nosimo po Nemačkoj dresove zbog kojih nas je blam. Ja se svoje zemlje ne odričem, ali ovo im nikad neću zaboraviti.

Kakva je bila atmosfera na stadionu? Strepeli smo, naravno, ali drali se k’o nenormalni na zagrevanju. Da nas čuju. Da znaju da nisu sami. Da nam vrate bar počasnim golom.

Dao bi ga Žigić. Ali za njega nije bilo mesta. Da li je moguće da nas deset miliona vidi jedno a on vidi nešto sasvim drugo? Neko tu nije normalan.

Mi jesmo. Zato što smo se maksimalno zezali po izlasku sa stadiona na sopstveni račun. Deset hiljada šaljivdžija koji su prihvatili ulogu glavnog glumca u popodnevnom porniću. Nagrada za dobar duh su tropski barovi po Rajni. Mi idemo u naš Aquarium. Na sambu i Mohito. Ulazimo u Köln. 2:0 u setovima za gaučose. Bez izgubljenog gema. Na olimpijadi, i danas. Biće 5:0 u trećem setu, a onda ćemo ih dotući sa 3:2. Čitajte o tome pred svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. I skupljajte kintu. Da uživate. Najvažnija stvar u vezi sa fudbalom je da je fudbal najmanje bitan. Pröst!

Preuzmite video ovde.