Bajke su uvek u modi

Serije po modelu latino-američkih su na ovim prostorima počele da niču k’o pečurke, pojavilo ih se nekoliko u isto vreme i to s mešovitom glumačkom ekipom. Zaista lepa prilika  da srpski glumci zarade nešto u ’’inostranstvu’’ i obratno. Naravno, svi pokušaji su u manjoj ili većoj meri potpuni promašaji, naročito ukoliko se htelo da domaće serije liče na one s prostora latinske Amerike, iako je za realizaciju jedne od domaćih stigla pomoć u vidu scenariste čak iz Meksika!

Godinama, ako ne i čitavu deceniju, u Srbiji koegzistiraju dva neprikosnovena kulta, zna se, to su: španske serije i Ceca (Grand produkcija je samo retardirana pod-vrsta). Fenomenoloski, sociološki i kulturološki, latino-američke tv novele  imaju upravo istovetan status kao idolopoklonstvo prema Ceci Ražnatović.  Sve su to, da tako kažemo, opijati za mase miloševićevske ere. Ne kažem epohe, jer  to bi im pridalo dostojanstvo koje ne zaslužuju. Nažalost, ovde bi se pre moglo govoriti, ne o epohi zaokruženoj mišlju, nego o eri maloumnosti!

U nečemu što međ’  kulturnom elitom nosi perjanicu bljutavosti i predstavlja antipod svim načelima umetnosti i estetike (odvajam ova dva pojma), ipak može se dogoditi da odjednom uvidite da postoje vrednosti koje su vam promakle. Oni iskreniji prema sebi i koji su se malo više udubili u tu tematiku, s kritičkom distancom, to priznaju.

To lako možemo uočiti na primeru Cece, ako pogledamo tekstove njenih pesama. Mogla bih da citiram neki, ali pretpostavljam da svako zna bar deo nekog stiha napamet. Takođe, svi znaju da ih je pisala M.Tucaković, pandan Filipu Višnjiću 80-ih i 90-ih (nadam se da se g.Višnjić neće prevrnuti u grobu zbog ove izjave!). Od Triglava do Moldavije i Kipra, žena koja je bar jednom gorko patila, a ostala ravnodušna na Cecine pesme, u stvari kao da i nije patila. I da sva zasluga ne bi pripala samo tekstovima, tu je naravno i osobita izvedba, te privlačna (neki bi rekli prostačka) napuklost Cecinog glasa. Muška populacija, opet vidi ono što, htele mi to da priznamo ili ne, uvek prvo uoči na svakoj ženi- the body.

Tako je i sa španskim serijama; nema onog ko nije pogledao bar jednu trećinu neke tv novele od 130 epizoda, čisto iz radoznalosti, ili zato što ima neki ’’dobar frajer il’ riba’’. Starije gospođe naročito uživaju u čednoj romantici silikonskih vestalki, koja ih seća na njihovu nevinu mladost. Za svačiji ukus i neukus postoji obrazac poistovećivanja, a i vreme čini svoje: producenti i scenaristi su uložili više novca, usložnili zaplete, glumci sve bolje i bolje glume, govori se o ozbiljnim životnim temama na životniji način, jednostavno postale su bolje i zanimljivije.

Ovo se naročito odnosi na brazilsku produkciju, koja je tv novelu izdigla na pijedestal žanra koji se ne sme zanemariti.

Kao rezultat ovog kulturnog rasula, danas imamo na hiljade i hiljade dokonih domaćica koje umesto da vezu, štrikaju, krpe i kuvaju, točak dnevnih aktivnosti beskompromisno zaustavljaju u vreme kada njihova omiljena serija treba da počne- u taj čas za njih sve prestaje! Da ne govorim o onim težim slučajevima koji prate po nekoliko serija u isto vreme. Potom se te iste domaćice čuju telefonom, ili se nađu na kafi, da bi pretresle sve ono što se dogodilo i što se nadaju da će se dogoditi u narednim epizodama. Tu mogu da se razviju čitave ozbiljne polemike na temu da li će se, ili  neće, smuvati dotična i dotični, ili na koji način bi mogla da se eliminiše dežurna zlotica koja kvari sreću glavnim ljubavnim protagonistima.

Dakle, koja je tajna ovih serija i šta je to tako neodoljivo privlačno u njima?

Ne znam da li će išta značiti ako spomenem ključnu reč- arhetip?

Da, zaista, ove serije nas vraćaju u doba nevinosti, u doba kada su devojke nevine ulazile u brak i kada su prinčevi morali svojim herojskim podvizima da osvoje ruku mlade deve. Međutim, pošto se zna da ni u tim idealizovanim prošlim vremenima nije bilo baš tako, nego je i tada postojala jedna nestvarna Beatriče ili Dulčinea,

a u stvarnosti su se brakovi ugovarali po kriterijumu materijalne ili statusne dobiti, jasno je da bajka satkana od arhetipskih ličnosti ni onda, ni sada, nije izgubila svoju vrednost i moć da pleni. Moć bajke naročito je delotvorna na srca današnjih žena koje bi ipak, iako su prvi put u ljudskoj istoriji stekle sve atribute samodovoljnosti, najradije rasplele svoje kike i pustile da se ON uzvere uz njih i odvede ih u svoje daleko kraljevstvo...

Na kraju da bi zaokruzili misao vraćamo se opet na Cecu.

Pa šta je Ceca ako nije jedna zabludela, ali neosporno talentovana i harizmatična seljančica, koja je došavši sa sela u veliki grad, ostvarila sve svoje snove, baš kao u bajci: udala se za moćnog viteza-siledžiju, postala uzor milionima devojaka, a sex- simbol za duplo toliko muškaraca, dok je luksuz u kome živi ravan onom sultanijinom!

I ne samo to, Ceca je postala tragična heroina ovog naroda, udovica sama s decom, utamničeni slavuj i žena kojoj se plaši da priđe bilo koji muškarac, osim...

Pa nije li ovo upravo nalik na jednu od španskih serija?!