Što ste došli kad ste znali....

“Pomozi Bože!” se čuje samo od naših navijača, Argentinci imaju, valjda, nekog sasvim drugog boga, pa će nama ovaj naš pomagati i kada ne zaslužujemo, a taj njihov će gledati sa strane.

Da krenem od kraja, količina razočaranja i ljutnje kod većine onih koji su u Gelzenkirhenu imali nesreću da 16. juna 2006. godine odgledaju pretposlednju utakmicu reprezentacije Srbije i Crne Gore bila je potpuno neshvatljiva. Kao i sumanuti optimizam pre utakmice. Da se ne lažemo, Ono Što Je Ostalo Na Klupi Argentine je tim. Timčina. Mesi, Teves, Kambijaso, Milito, Krus, Skaloni, Koloćini, oni su višak.

A mi favoriti!? Svaki peti ili deseti sa kojim sam se sreo i razgovarao bio je pesimista. Kažu da je to loš pristup, da je optimizam zdraviji i ispravniji. Sigurno bi autori takve teorije lako objasnili koliko su zgodni i zdravi sati suočavanja sa tim da je nešto u šta snažno veruješ otužna iluzija. I većina je, biće, uvek u pravu. Važi…

Miloš i Luka, došli iz Londona, druga ili treća generacija, nabadaju srpski, tužni, zbunjeni… Ekipe iz raznih obližnjih i nešto daljih –hauzena opasno besne, kažu da su ih izdali. Putovali, uzimali slobodan dan, potrošili… Ljudi doputovali iz Australije, vole da vide zemljake, drago im da vide zastavu, čuju ‘naše stvari’. Mirni, čak se i smeškaju.

Najmračniji oni koji su potegli iz Srbije. Nije na kraj sveta, slažem se, ali ako ne znate kako izgleda cela akcija, od prijavljivanja za ulaznice u decembru do dobijanja viza u maju ili junu i ako ne računate koliko put do Nemačke i boravak od desetak dana koštaju… onda nije jasno zbog čega. A i mračniji su ljudi iz Srbije, već u startu.

Jedan od njih objasnio je šta se dogodilo prilično jednostavno, “Bio je ovo samo jedan loš dan u nizu loših dana i godina koje živimo,” mračno, jeste, ali daleko od istine nije. Drugi hteo da menja dres a Argentincem, ovaj nije bio zainteresovan, kaže da smo mnogo loši. Ostaje da se smišlja kako do Minhena, šta u Bavarskoj do 21. juna, a šta onda. Sa Obalom Slonovače za treće mesto u grupi… I nije neka perspektiva.

Da ne zaboravim, bilo je i računica ‘šta ako pobede Slonovi Holandiju, pa Argentinci pobede Holandiju…’, na sreću našu, u inat zagovornicima optimizma po svaku cenu, završilo se već u petak. Jer da nije, bilo bi teže. Dan ili dva bi se zgražavali, pa bi onda počele priče o našem inatu, o tome da smo najbolji kada je najteže, da greše svi koji su nas prerano otpisali…

Ovako je jednostavno, sama činjenica da je nekadašnja državna zajednica bila učesnik SP je sjajna, realno među boljima nismo, mislim da nismo ni najgori. Ako na ovom prvenstvu i jesmo, na nekom drugom nećemo biti.

Samo da ne letimo toliko, redovno se pada i uvek boli. Glupo je…