Dve godine nečega

Na današnji dan pre dve godine neki posmatrači su govorili da Srbija dobija desničarsku vladu, drugi su u ekipi Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa videli umerene reformatore. Liberalni krugovi dokazivali su da u Srbiji počinje restauracija. Niko se nije usuđivao da predvidi koliko će se Vlada održati sa tesnom većinom u Skupštini.

Ispostavilo se da je većina najmanji problem. To jest, da nema tog glasa koji se ne može kupiti ili obezbediti veštim - što ne znači i čistim - političkim igrama, igricama i igračkama za one koji ih vole. Ispsotavilo se, nadalje, da Vojislav Koštunica nije nevičan takvom vođenju politike.

Dobivši dugo sanjano mesto ministra spoljnih poslova klimave državne zajednice, Vuk Drašković se najmanje pita o zbivanjima kod kuće. Miroljub Labus bavi se evropskim poslovima. Dinkić je postao najnezavisniji ministar. Velja Ilić - najmoćniji tamo gde mu daju, a daju mu gotovo sve što zaište. Dragan Jočić i Zoran Stojković paze da se policija i sudstvo mešaju u svoje poslove samo onoliko koliko to zahtevaju interesi Partije i Države. Ivana Dulić-Marković i Tomica Milosavljević ostavljaju utisak da brinu samo o onome za šta su nadležni i za šta Srbija nema para.

Koliko god opozicija govorila o nemoći Vlade - ona je moćna. Koliko god Vlada (povremeno) govorila o izgradnji institucija - one su i nakon dve godine u povoju. Srbija danas nije bliža Evropi nego pre dve godine. Kosovo nije bliže Srbiji. Crna Gora je sve dalje. Bogataši su bogatiji. Ko god stvarao opšti imidž Vlade i spretno ga prosleđivao nežno kontrolisanim glasilima - dobro je radio. Najveći uspeh Vlade verovatno je u tome što je, polazeći od iskustava onih koji su vladali devedesetih, navela ljude da više brinu državne i državine nego lične brige. Čovek koji živi od prosečnih 210 evra mesečno više je obuzet Hagom ili Kosovom nego cenama hleba i mesa, školovanjem dece ili sopstvenim zdravljem. Vlada koja se može hvaliti takvim dostignućem u Srbiji nije izuzetak. U evropskim razmerama jeste.