Svuda prorok, osim u svojoj kući

U drugoj polovini dvadesetog veka umetnost fantastike bila je žalosno skrajnuta u srpskoj književnosti zato što se prednost davala takozvanoj stvarnosnoj prozi, kaže pisac Zoran Živković

Dve Živkovićeve priče, „Voz” i „Budilnik na stočiću”, emitovane su na programu britanskog radija Bi-Bi-Si. Televizija Studio B emitovaće uskoro nastavak serije „Sakupljač”, snimljene prema Živkovićevom ciklusu „Dvanaest zbirki”. Ugledna engleska producentska kuća „Chocolate Films” otkupila je prava za ekranizaciju Živkovićevog romana „Skrivena kamera”.

Pre svega da razjasnimo žanr Vaše proze, jer čitaoci o Vama najčešće govore kao o piscu fantastike. Na drugoj strani kritičari se o Vašoj prozi  izjašnjavaju kao o spekulativnoj ili impresionističkoj.

Kako god da gledate na moju prozu, smerno se nadam da ona nikako nije žanrovska u smislu u kome se taj pojam koristi da se bliže odrede vrste takozvane trivijalne književnosti. Ja jesam pisac fantastike, ali tom odrednicom samo se kaže da ono što pišem pripada džinovskom korpusu fantastičke proze, na koji otpada približno osamdeset odsto onoga što je ikada napisano otkako je pre pet hiljada godina izumljena pismenost. Ja se najprijatnije osećam, kao pisac bez prefiksa – naprosto kao pisac drevne i otmene umetnosti proze. Mislim da je to sasvim dovoljno.

Gotovo da nema savremene srpske stvarnosti u Vašim knjigama. Da li ste „pobegli” od ratova, nacionalizma, siromaštva, u jedan svet u kojem je sve moguće?

Nisam nikuda bežao. Nije bilo razloga za to. Čak i da sam živeo u, recimo, Švajcarskoj, u kojoj je istorija odavno prestala da se događa, pisao bih isto ovo što sam pisao živeći u Srbiji. U mojoj prozi nema lokalnih obeležja zato što ono o čemu pišem ne važi samo za moj životni prostor nego je globalne prirode. Temeljne ljudske prilike u osnovi su iste bez obzira na etnički, verski ili bilo koji predznak. Suočeni s krajnjim pitanjima, svi smo mi samo krhka, kratkovečna bića, koja se upinju da se suoče s dramom vlastite smrtnosti, a na toj najvećoj pozornici lokalni kolorit postaje nebitan.

Još jedno od mišljenja inostranih kritičara o Vašoj prozi jeste da je bezvremena, na trenutke bliska „bogojavljenju”. Odakle crpite nadahnuće?

Voleo bih da imam jednostavan odgovor na ovo pitanje. Nadahnuće je konačna zagonetka stvaranja. Sada već deceniju i po dugo bavljenje prozom, tokom koga je nastalo šesnaest knjiga, naučilo me je da pre svega uvažavam energiju nesvesnog. Negde ispod praga svesti, u onom delu uma koji nikada ne spava i u kome je smešteno sve što sam ikada doživeo, iskusio, pročitao, čuo, osetio, povremeno dolazi do nastanka svojevrsne kritične mase koja teži da pokulja napolje. Njeno naviranje nepogrešivi je znak da je u meni nastalo novo prozno delo. Sve što je tada potrebno da učinim jeste da pristupim kompjuteru i počnem da ga pišem. Poput pukog daktilografa...

Često mozaički kombinujete okrutnost i duhovitost, napetost i setu, kažu kritičari „Sijetl tajmsa”. Da li su ekstremne suprotnosti i naša stvarnost?

Krajnosti, nažalost, određuju ljudski život. Naše postojanje omeđeno je s jedne strane ljubavlju, a s druge smrću. A to su ujedno dve stožerne prozne teme. Može se, zapravo, pokazati da nema ničeg drugog u umetnosti proze, odnosno da je sve ostalo samo izvedeno iz ova dva krajnja uporišta. Nijedna druga umetnost ne progovara tako ubedljivo o ljubavi i smrti kao proza, a to su ujedno njene najbliže tačke dodira sa stvarnošću.

Na Studiju B vodite povremeno naučnopopularnu emisiju. Koliko je nauka za Vas predmet književnosti?

Vodio sam emisiju „Kvark” na Studiju B dok je, bez obrazloženja, nisu ukinuli. Ali ja sam tu bio potpuno marginalan. Prava zvezda serije bio je Milan Ćirković, uistinu blistav naučnički um, kakav se rađa jednom u pokolenju. Što se tiče nauke kao predmeta književnosti, nje nema u mojim proznim delima naprosto zato što ne pišem niti sam ikada pisao naučnu fantastiku. Ovo će svakako biti iznenađenje, ali samo za one koji ništa moje nisu pročitali. A takvih, izgleda, ima i među sastavljačima pitanja za televizijske kvizove. Nedavno je na jednom kvizu RTS-a takmičaru bilo postavljeno pitanje: „Ko je naš najveći pisac naučne fantastike?” Očekivalo se da se kao tačan odgovor kaže moje ime, a ja ne samo da nisam najveći nego nisam uopšte...

U „Njujork tajmsu”, povodom prevoda Vašeg romana–mozaika „Sedam dodira muzike”, pojavila se kritika u kojoj Vas nazivaju novim Borhesom. Šta mislite o tom poređenju?

Mislim da veći kompliment nije mogao da mi bude upućen. Zbilja, šta bi moglo biti laskavije nego proglasiti vas za naslednika najvećeg majstora umetnosti fantastike u dvadesetom veku? Stvar dodatno dobija na težini ima li se u vidu da Dejvid Ickof spada u poslovično stroge književne kritičare „Njujork tajmsa”. Ali i uticajne. Naprosto je neverovatno koliko je njegova pohvalna kritika „Sedam dodira muzike” doprinela prodavanosti američkog izdanja moje knjige. Na poznatoj internet knjižari „Amazon” ona se jedno vreme našla na neverovatno visokom 1742. mestu među preko osam miliona knjiga koje su tu u ponudi.

Sa kojim biste srpskim piscem voleli da budete upoređeni?

Nema mnogo srpskih pisaca s prosedeom sličnim mome. Bar ne u novijem vremenu. U drugoj polovini dvadesetog veka umetnost fantastike bila je žalosno skrajnuta u srpskoj književnosti zato što se prednost davala takozvanoj stvarnosnoj prozi. Iako su prilike počele da se menjaju tokom poslednjih petnaestak godina, ovdašnji književni establišment i dalje s podozrenjem gleda na fantastiku. Ponekad čak i prezrivo. To je, razume se, veoma konzervativno stanovište, budući da je upravo u dvadesetom veku svetska književnost svoje najviše visove dosegla upravo na području fantastičkog, a taj trend se nastavlja i u novom milenijumu.

Šta mislite o književnoj kritici kod nas?

Mislim da postoji dramatična oskudica kvalitetne književne kritike.

Vaši romani „Knjiga”, „Biblioteka” i „Skrivena kamera” nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – „Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK”. Kako ste se osetili kada Vam je izmakla NIN-ova nagrada za roman „Most”?

Osetio sam se veoma počastvovano što se „Most” našao u najužem izboru za najugledniju srpsku književnu nagradu. Dela svih ostalih kandidata bila su uistinu izvrsna, tako da ne bi bilo nimalo nezasluženo da je bilo koje od njih postalo laureat. To što je za pobednika izabran Basarin roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti” doživeo sam ne samo kao potpuno zavređeno priznanje nego i kao ispravljanje jedne stare nepravde.

I uopšte, kako komentarišete činjenicu što ste u svetu poznatiji nego u Srbiji, jer skoro svaki dan se pojavi neka kritika u američkim ili britanskim listovima?

Pisac nema uticaja na to gde će ga radije čitati. To zavisi od čitalaca. Već sam se uveliko navikao na neobičnu okolnost da sam poznatiji u inostranstvu nego u vlastitoj zemlji. Ostaje mi samo da se ponizno nadam da će se okolnosti promeniti, da neću doživeti usud da budem svuda prorok osim u svojoj kući.

Vaša dela izučavaju se na univerzitetima sa druge strane Atlantika, na fakultetima u Torontu i Bafalu. Šta mislite, zašto se ne izučavaju i na našim univerzitetima?

Zato što me sadašnje pokolenje predavača savremene srpske književnosti na našim univerzitetima uglavnom ne uzima ozbiljno kao pisca. Uz moj prozni opus pletu se izvesne konzervativne predrasude. Ne bih imao ništa protiv da se sudovi o mojoj književnosti donose na osnovu uvida u nju i kritičkog prosuđivanja. Nažalost, najstameniji su u svojim uverenjima u nisku vrednost moje proze oni koji baš ni jedan jedini njen red nisu pročitali...

Kako su savremenost i prošlost dočarani, po Vašem mišljenju, u novijoj srpskoj književnosti?

Gotovo da nije bilo ničeg drugog u novijoj srpskoj književnosti osim dočaravanja savremenosti i prošlosti. Manje ili više uspešnog. To je, nažalost, s vremenom postao svojevrstan samonametnuti geto u koji se naša književnost začaurila, pa tako ostala izolovana od uticaja svetske književnosti koja se u međuvremenu otisnula u kretanje potpuno drugačijim magistralama.

Koliko se interesujete za prijem Vaše proze u bivšim jugoslovenskim republikama. Da li Vam je to važno?

Svakako da mi je važno. Ponajpre zato da bih obesnažio stereotip o mojoj zemlji koja tobože nije u stanju da u kulturi proizvede ništa kvalitetnije od Sabora trubača u Guči. Smerno se uzdam da izdanja mojih knjiga u Sloveniji i Hrvatskoj doprinose promeni ove krajnje pogrešne slike o Srbiji.

Šta mislite o sve češćim ekranizacijama i radio izvođenjima Vaših romana kod nas i u inostranstvu?

Nesumnjivo je veoma laskavo videti kako na ekranu oživljavaju likovi nastali u mojoj spisateljskoj mašti. Podjednako je uzbudljivo slušati glasove tih likova kako govore na engleskom u radio-adaptacijama koje priređuje Bi-Bi-Si. Ko zna, ako budem dovoljno dugovečan i uporan, možda ću doživeti da iste glasove čujem i na srpskom izvorniku u okviru dramskog programa Radio Beograda...

Upravo ste završili novu knjigu, a iz inostranstva Vam stižu nove ponude?

Završio sam svoj prvi triler pod naslovom „Poslednja knjiga”. Može se, međutim, dogoditi da se nađem u krajnje paradoksalnoj situaciji – da se ta knjiga, oko koje se već nadmeću vodeći svetski izdavači, uopšte ne pojavi na srpskom. Ono što mi ovdašnji izdavači nude za nju naprosto je ponižavajuće, sramno malo...