Žongler koji je bacao sve više i više predmeta u vazduh

Sećanja na Zorana Đinđića

Zoran je verovatno bio najkompleksniji političar s kojim sam ikad bio u kontaktu. Pametno je balansirao odnose između zemalja, rivalitete u okviru sopstvene Demokratske stranke, nezgrapnu vladajuću koaliciju političkih partija koju je predvodio i složenosti same Srbije. Bio je neka vrsta žonglera koji je neprestano bacao sve više i više predmeta u vazduh i nekako uspevao da nijedan ne padne na zemlju. Imao sam utisak da je na neki način uspevao da nas sve segmentira i, kada je to bilo potrebno, momentalno "izvuče naš fajl" i reši bilo koje pitanje koje bi se pojavilo. Uspevao je da to radi briljantno, ali u njegovom odsustvu niko drugi nije mogao da to postigne, niti je čak znao stepen njegovih odnosa s različitim pojedincima, strankama i zemljama.

Sećam se da sam zajedno s njim bio jedan od glavnih govornika na jednoj konferenciji o konkurentnosti. Govorio je 20 minuta bez ikakvih beležaka, dajući inspirisanu, dobro argumentovanu analizu srpske ekonomije i toga kako ona mora da se promeni da bi se takmičila u svetskoj privredi. Pogledao sam svoje beleške koje sam morao da koristim za moje skromne primedbe i bio potpuno impresioniran. Sredinom devedesetih shvatio je da je znanje engleskog jezika gotovo neophodno da bi neko bio veliki igrač u međunarodnim krugovima, i tipično za njega, počeo metodično da ga uči, da bi ga tečno govorio za izuzetno kratko vreme. Jednom sam svratio u njegovu rezidenciju i našao ga da čita govore predsednika Frenklina Ruzvelta na engleskom samo da bi dobio neke "ideje".

Ubeđen sam da je njegov fundamentalni cilj bio da Srbiju uvede u Evropsku uniju kao "normalnu", demokratsku zemlju što je brže moguće. Ali, on je takođe znao bolje nego bilo ko drugi da se to ne može uraditi pravom linijom. Uzimajući u obzir srpsku istoriju, uključujući godine njenog posebnog komunizma i autokratske vladavine, i nacionalizma, koji je postao tako dubok tokom devedesetih, morao je pažljivo da bira svoje bitke i da se ponekad kreće postrance, čak i da se vraća, da bi na kraju napredovao prema svojim željama. Naizgled ga nisu brinule ove kontradikcije, nazadovanja, pa čak ni neka praksa bliska nedemokratiji ili "sivoj zoni", zato što je bio ubeđen i u pravičnost svojih opštih ciljeva, i u to da je on najbolja osoba za sprovođenje demokratske tranzicije.

Nema stranca i ima veoma malo Srba koji u punoj meri zaista razumeju sve odnose različitih moći koje postoje u Srbiji i s kojima se Zoran i njegovi naslednici svakodnevno suočavaju. Ne govorim o odnosima između postojećih političkih partija koji su dovoljno komplikovani.

Kakva je moć i uticaj multimilionera nastalih u Miloševićevoj eri, koji ne samo da su uspeli da očuvaju svoje bogatstvo i uticaj, već su ih u mnogim slučajevima proširili? Kakvi su moć i uticaj tajnih službi, pojedinih članova tih službi i njihovih sadašnjih i bivših šefova? Ko kontroliše različite medije i koristi ih za sopstvene svrhe? Ko ih hrani pričama, kontroverzama i tračevima, od kojih najveći deo može samo da potiče iz obaveštajnih izvora ili s visokih mesta u vladi? Kakvi su moć i uticaj organizovanog zločina danas naspram stanja pre Đinđićevog ubistva? Kakve je kompromise Zoran morao da pravi sa službama bezbednosti, Legijom i organizovanim zločinom da bi zbacio Miloševića, izbegao državni udar Crvenih beretki i ostao na vlasti? Koliko su politizirani oficiri vojske, je su li oni direktno lojalni lancu komandovanja ili nekom drugom? Kakva je i kakva će biti uloga Srpske pravoslavne crkve? Koliko autoriteta i moći stvarno ima vlada?

Bez pravog razumevanja svih ovih odnosa, kao i fundamentalnog karaktera srpskog naroda, nemoguće je delotvorno procenjivati korake koje je Zoran Đinđić preduzimao ili nije. Ali, neke su njegove osobine jasne. Suočavajući se s opasnošću bio je zadivljujuće miran, ili je to u najmanju ruku pokazivao i zaista izgledao neuznemiren i naprosto filozofski raspoložen kada se radilo o pretnjama njegovom životu. To se na kraju pokazalo fatalnim, pošto nije bio voljan da prihvati onu vrstu mera bezbednosti koje je trebalo da ima suočen s kredibilnim pretnjama što su mu bile upućene.

Dobro se sećam pobune Crvenih beretki u novembru 2001. U jednom kritičnom trenutku dok su namere Crvenih beretki bile nejasne, apsolutno nije bilo vojne ili policijske snage voljne i sposobne da im se suprotstavi ako bi krenuli na prestonicu i preuzeli kontrolu vlade. Potaknut uzbunom što su je pokazali neki od njegovih ključnih ministara i savetnika, zatražio sam da se hitno vidimo kako bih dobio tačnu procenu o tome koliko je to bila ozbiljna pretnja novoj demokratskoj Srbiji. Nasuprot onima oko njega, Zoran je bio opušten i miran, čak ležeran. Objasnio mi je da će sam otići da se vidi s vođama Crvenih beretki i da će razrešiti situaciju. Dugo iskustvo dalo mu je potpuno poverenje u sopstvenu odlučnost, intelekt, ubeđivačke moći i lični šarm u prevazilaženju bilo kakve krize. I u ovom slučaju bio je uspešan, mada sam ubeđen da nikad neću saznati punu priču o pobuni Crvenih beretki, onima koji su je stvarno podržavali i ustupcima koje je Zoran morao da načini da bi je okončao. Ubeđen sam, međutim, da su temelji za porast zahteva i arogancije zemunskog klana i Legije, što je na kraju dovelo do Zoranovog ubistva, bili u najmanju ruku deo posledica ove pobune Crvenih beretki. Poslovi koje je Čeda Jovanović potom imao s članovima zemunskog klana nikad nisu bili adekvatno objašnjeni, na primer, iako je moja pretpostavka da je on u ovim vezama sledio Zoranove direktive.

Više nego bilo koji drugi srpski političar, Zoran je dovoljno rano shvatio važnost istraživanja javnosti na način koji rutinski koriste zapadne političke partije. Dok su se drugi zaluđivali u precenjivanju sopstvene popularnosti ili važnosti, Zoran je situaciju video realistično i prihvatio činjenicu da nije imao neophodnu ličnu popularnost da bi porazio Miloševića. Svest o tome navela ga je da se složi s nominacijom Vojislava Koštunice za kandidata Demokratske opozicije Srbije koji bi se suprotstavio Slobodanu Miloševiću na septembarskim izborima 2000. Dobro je znao koliko su velike političke razlike između njega i Koštunice, ali je odlučio da je pad Miloševića važniji. Malo bi političkih lidera u Srbiji ikad moglo da napravi ovakvu vrstu realističnog samoprocenjivanja i da zbog opšteg dobra da punu podršku političkom rivalu.

Ista shvatanje anketnih rezultata učinilo je da postane bolno svestan nepopularnosti Haškog tribunala i štete koju će njegovoj popularnosti naneti transfer Miloševića i drugih u Hag. Ali on je to ipak učinio, jer je odlučio da Srbija ne može ni ekonomski ni politički ići napred ukoliko se to ne uradi. Imao je onaj redak kvalitet za jednog političara: odlučnost i spremnost da povuče politički nepopularne korake ako je bio ubeđen da su neophodni. Često mislim na gorčinu s kojom je govorio o tome kako je morao da preuzme odgovornost za saradnju s Haškim tribunalom, dok su drugi stajali sa strane i koristili se podrškom nacionalističkih osećanja koja su bila upravljena protiv njega. Ironija je zato da mu je na neki način želja ispunjena, kao što je to sada s Vladom Vojislava Koštunice, koja ima odgovornost za saradnju s Tribunalom i mora da donosi teške odluke koje je Zoran nekad donosio sam.

Osnovna Zoranova računica bila je da je zemlja podeljena u tri jednake grupe: istinske nacionaliste na jednoj strani, demokrate na drugoj i u sredini trećinu sačinjenu od pojedinaca s nacionalističkim osećanjima, ali sa željom da se kreću prema Zapadu. Verovao je da će, ako bude imao tri godine da preokrene ekonomiju i pokaže ovoj srednjoj trećini da ima konkretnih koristi od njegove politike, on i njegova vlada prevagnuti. Njegova snažna podrška visokokvalitetnim, legitimnim stranim investicijama bila je deo tog napora. Nažalost, zbog mnogo internih razloga, ekonomija nije rasla kao što su svi očekivali, uprkos pohvalama i podršci institucija kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond i činjenici da je imao ekipu ministara koju su spoljni finansijski eksperti smatrali daleko najboljom u čitavom regionu. Više nego bilo šta drugo, ovaj nedostatak ekonomskog rasta podstakao je nezadovoljstvo koje je doprinelo političkim problemima i nepopularnosti njegove vlade.

Kombinacija godina pod vrstom komunizma, Miloševićeve autokratske vladavine, raspada bivše Jugoslavije, sankcija, kampanje bombardovanja i gubitka Kosova stvorila je jedan negativni politički ambijent u Srbiji koji će trajati najmanje još jednu generaciju. Zoranovo ubistvo, današnja snaga Radikalne stranke i zaustavljena ekonomska situacija, neki su od znakova duboke rupe u kojoj se nalazi Srbija. Jedan od izazova s kojima se suočavao DOS nakon pada Miloševića bio je interne vrste: kako se iz jedne zamršene operacije nalik na disidentske aktivnosti, koja je na sve načine pokušavala da preživi pod autokratskom diktaturom, pretvoriti u odgovornu, demokratsku vladu. Evo nekoliko primera: mnogi lideri DOS bili su razgnevljeni kada su njihovi bivši saveznici u nevladinim organizacijama i nezavisnim medijima počeli da kritikuju njihove aktivnosti u vladi, ne uspevajući da shvate da je to tradicionalna uloga civilnog društva u demokratskim vladama. Neki u vladi želeli su da kontrolišu medije za sopstvene ciljeve, isto kao što je činio Milošević, ne uspevajući da shvate da se to ne može raditi u jednoj demokratiji. Neuspeh da se suzbiju Legija, organizovani zločin i obaveštajne službe takođe je bio razlog za veliku zabrinutost. Nije uložen nikakav ozbiljni napor ni pokušaj da javnost bude suočena i upoznata s nedavnom prošlošću.

Ja sam ponekad krivio Zorana što nije zauzimao tvrđu liniju o ovim pitanjima. Ali, lako je kritikovati kada dolazite iz etablirane demokratije i kada ne uspete da procenite da se proces tranzicije ni na koji način ne može ostvariti prekonoć. Njegovo ubistvo treba da bude lekcija za sve nas da su strasti koje nastaju u procesu tranzicije i zbog pitanja kao što su Kosovo i Haški tribunal stvarne i da očekivanja - i zahtevi - koje postavljamo pred ove krhke demokratske vlade mogu imati dramatične, neprijateljske i nepredviđene posledice.