Kud se dedoše onoliki monarhisti?

Da li ste primetili da je u konkurenciji Haga, Kosova, novog ustava, Studije izvodljivosti i odnosa s Crnom Gorom, jedna tema skroz bačena na marginu. Čak je niko više i ne pominje iako je nekad bila viđenija među dežurnim. Naravno, reč je o monarhiji. Bar za dve stranke u vladajućoj koaliciji, za SPO (bez obzira na frakcije) i Novu Srbiju, monarhija bi trebalo valjda da bude misija i programska karijatida, a "stožerna" DSS bi bar trebalo da je simpatiše.Gde je savez trona i oltara, tu je negde u srpskom "domaćinskom" kontekstu i monarhija.

Ali, ni DSS, ni njen premijer je ne pominju (niti ih ko pita), kao što je više ne pominje ni Vuk Drašković iako je to za njega nekada bila opsesivna tema. Za vreme Đinđića kruna je ponovo postala institucija (neformalna) u Srbiji, tako da je to, što se tiče republikanske Demokratske stranke, i više nego dovoljno za monarhističku stvar. Ni u vanparlamentarnoj opoziciji Vladan Batić priču o suverenoj Srbiji više ne garnira šansom da ta suverena država bude monarhija. Za nju (krunu), više niko ni referendum ne traži. Ni u ustavnim metafizičkim pričama, monarhije se niko više ne seti. Ne pamtimo kad smo poslednji put čuli da o monarhiji nešto prozbori Matija Bećković, a i Krunski savet kao da je umukao. Ali, zar bi se Aleksandar Karađorđević sem još par dodatnih protokolarnih obaveza nešto suštinski drugačije ponašao i u situaciji da je Srbija i formalno ustavna monarhija? Pa zar se i republikanci nisu navikli, kao da je monarhija oduvek tu, s nama.

Tačnije, Zoran Đinđić je uspeo upravo to, da država ostane republika, a da istovremeno i monarhisti dobiju satisfakciju, toliku da im je skoro utrno nerv. Prestali su da pričaju o monarhiji jer prisustvo kraljevske porodice u javnom životu ne bi bilo mnogo veće ni da je Srbija formalno monarhija: I u estradi, i u humanitarnom radu, ali što je bitno i pozitivno i u opomenama da Srbija mora biti demokratska i deo Evrope. Zar taj način Đinđićeve političke i ideološke veštine i pragmatične dvosmislenosti ne bi valjalo iskoristiti i u mnogo bitnjim temama, kao što je Kosovo ili odnosi sa Crnom Gorom? Ako bismo cepidlačili i postavili retorsko pitanje, da li bi Albanci voleli da žive u demokratskom Kosovu (sa najširom autonomijom) u sastavu Srbije, ili u manje demokratskom, ali nezavisnom Kosovu, mogli bismo se setiti 1992. godine, i zapitati se, ako je demokratija najbitnija, zašto Albanci nisu tada izašli na izbore, dali glasove Milanu Paniću, i doneli mu pobedu jer broj tih glasova bi sigurno bio veći od onih koje je Miloševiću doneo Šešelj?

Ali, kome je to bitno danas, kada je i Koštunica svestan da "nema vraćanja na stara rešenja", i kada se i on približava onoj Đinđićevoj pragmatičnoj dvosmislenosti (čak tvrdi da nema te reformske, tranzicione, vlade koja može biti popularna), jer u želji za "kompromisom u kojem niko neće sve dobiti i niko neće sve izgubiti - ni Srbi, ni Albanci, ni međunarodna zajednica", ostavlja sasvim dovoljno manevarskog prostora i za najavangardnija, "atipična", statusna rešenja. Pa i oni udarnici koji su dobijali žuljeve praveći pruge Šamac - Sarajevo i Brčko - Banovići, teško da su mogli poverovati da će jednog lepog dana u Bosni i Hercegovini postojati entiteti, kantoni i Brčko kao distrikt. I razumeti šta to znači. U postdejtonskom kontekstu i predlog grčkog profesora Evangelosa Kofosa o formiranju "monaške pravoslavne zajednice" u slučaju nezavisnosti Kosova, deluje krajnje suvislo. Uostalom, duhovna komponenta srpskog prisustva na Kosovu je valjda ono što i sami Albanci najmanje mogu da osporavaju. S druge strane, čini se da poslednje izjave srpskog premijera o Kosovu ipak idu u pravcu izvesne relaksacije "državotvorne" krutosti.

Možda i zato što je srpsko pitanje na Kosovu trenutno više humanitarno, a manje državotvorno. I ma koliko da nas koketiranje crkve i države vodilo u rizični klerikalizam i pravoslavni fundamentalizam, povezivanje države i crkve na Kosovu, u smislu "svetogorske autonomije" na briselsko-vatikanskim principima, politički izgleda prilično racionalno. Čak i kao retka slamka spasa za koju se može uhvatiti sve realnija Koštuničina ambicija.

I u slučaju Kosova, ali i Crne Gore mogla bi se iskoristiti još jedna stara srpska opsesija poznata kako "specijalne veze". Ali, i legitimna jer je dopuštena Dejtonskim sporazumom. Tim pitanjem intenzivno su se bavili Slobodan Milošević i Momčilo Krajišnik, a tu "specijalnost" Koštunica je uspeo i da formalizuje. Ostaje nejasno, zašto princip "specijalnih veza", samo danas više kao relaksirajući umesto provocirajući, ne bi mogao da se primeni u slučaju Crne Gore, kad je objektivno identifikacije Srbije i Crne Gore u mnogim segmentima manja nego identifikacije Republike Srpske i Srbije. "Specijalne veze" mogle bi da pomognu u kosovskom slučaju i Srbima i Albancima, posebno sada kad je Koštunica sklon "atipičnim državnim rešenjima", a gde bi ono projektovano i kompromisno kosovsko (visoka autonomija bez nezavisnosti), bilo baš takvo. Istorijske bizarnosti radi, Koštunica čak na neki način "atipičnošću" rehabilituje i nekada od srpske strane s indignacijom odbačene ideje Milana Kučana o "asimetričnosti", jer ako zbog Miloševićevog unitarnog dogmatizma to nije prošlo onda, možda prođe sad u slučaju Srbije, Crne Gore i Kosova.

I tu nije kraj istorijskim paradoksima, u koje ne računamo onaj da će i jedan lider DOS otići u Hag (Momčilo Perišić). Slovenci se ne vraćaju samo u "Merkator", a Hrvati u "Agrokor" stilu. Ne sumnjamo da su njihovu robu pazarili i neki koji su podvriskivali na Slobinom mitingu na Ušću, ali se danas, toliko godina nakon "Cankarjevog doma" i skupa podrške albanskim rudarima u Trepči, Slovenci na Kosovo vraćaju i pod OEBS etiketom, što takođe daje za pravo da ništa više nije kao pre. Za Srbiju i u smislu da su Slovenija i Hrvatska naš najbliži Zapad i to još veći nego što su to bile u zajedničkoj državi. Možda se Slovenija i ne pita baš toliko, ali ako njen ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel na Kosovo dođe kao predsedavajući OEBS, nije baš nevažno da li Slovenija ima razumevanja za srpsku stvar. Eto, ni mi se nešto bog zna šta ne pitamo, ali je Hrvatskoj bitno da je podržimo za mesto nestalnog člana Saveta bezbednosti UN. A, to pragmatično komšijsko, "ja tebi - ti meni", je kopernikanski obrt u odnosu na ono drugo komšijsko "ja tebi - ti meni". Poimanje realnosti bi značilo i raskid sa nastojanjima da se Hrvati ubede kako je Draža antifašista, jer to mu dođe kao kad bi neki tamo očekivali da Jovan Ćirilov ovde na BITEF selektuje "Opanak dida Vidurine" Mila Budaka, kao "novu pozorišnu tendenciju" sa prizorima ličkog narodnog života. Uz to, zar manipulacije sa hrvatskim Srbima već nije bilo dovoljno, da bi ona sad, posle svega, morala da se nastavi i u virtuelnoj formi, virtuelnih država sa vladama u egzilu i balvanima koji u virtuelnoj formi više liče na one leteće balvane sa slika Milića od Mačve nego na državotvornu polugu.
Umesto emancipacije od prošlosti i njenog prevladavanja, retro atmosfera "konsolidacije" ogleda se i u još nekim naizgled bizarnim kontrastima: Dok se s jedne strane u parlamentu vodi diskusija o predlogu rezolucije kojom bi se obustavio navodni progon Miloševićeve porodice, s druge strane, Vuk Drašković, kao najmanje dvostruka žrtva državnog terorizma se kažnjava sa deset hiljada dinara jer ne želi da se ponižava i da o Ibarskoj magistrali ponovo govori ono što i vrapci već znaju da izdeklamuju. Mislimo li na istu pravnu državu?