Sveti Valentin u Karašu

Ako mislite da je Konak kneginje Ljubice, ma koliko dotična kneginja državotvornih asocijacija budila, baš ono za čim lude strani turisti u Beogradu, grdno ste se prevarili. Po jednoj, nedavno urađenoj anketi, strani turisti (među njima i Slovenci kao "regionalni Japanci") pored prestoničkih kafana najviše žude da vide "Kuću cveća", "plavi voz", ili ruševine od NATO bombardovanja, kao neke od aduta pikantne turističke ponude koja nas delom definiše. Pre nego što produže u Guču ili na leskovačku "roštiljijadu". Shodno "nacionalnom pomirenju" i nivelisanju partizana i četnika, a koje je ozvaničila Skupština Srbije, jedna domišljata domaća turistička agencija već se na sajmovima brendira sa dve atraktivne ponude: Prva je partizanska tura "Putevima Avnoja", a druga se zove "Četničko povečerje". Interesantno je da ove dve ture imaju jednu zajedničku destinaciju - selo Brajiće, na potezu Ravna Gora - Gornji Milanovac, i tamošnju kafanu u kojoj su se susreli i pregovarali Tito i Draža, a u kojoj danas postoji "spomen soba". Ne bez izvesne doze jugonostalgije, general Aco Tomić je pre neki dan, pomalo cinično, u turističku ponudu, kao njen veliki adut, uvrstio i podzemni vojni objekat Karaš na Topčideru koji je odnedavno postao "transparentan" jer je sa njega skinuta oznaka vojne tajne.

Ako se bude tržišno razmišljalo i Karaš dobije onoliko "zvezdica" koliko mu po nivou usluge pripada, eto dogodine na Svetog Valentina i neke holivudske zvezde nama u pohode, a ako ne nje, eto bar veselih Slovenaca koji bi možda baš želeli da "dan zaljubljenih" uz posni prebranac i vruću rakiju provedu u Karašu. Uz možda i neku vrstu astralnog prisustva Ratka Mladića, jer za perverzni turizam poseta fiktivnim i stvarnim jatačkim jazbinama haških optuženika je sigurno tržišno atraktivna kao zametak "haškog turizma", na tragu one narodne "prođoh Bosnom kroz bunkere", bez obzira da li DNK analiza daje za pravo takvim perverzijama.

Aco Tomić, opet uz dozu jugonostalgije (izjava za list Nacional), kaže i da oni koji su ulagali sredstva u Karaš, nisu pravili trap da krompir ne promrzne, jer je ovaj objekat za koji se nisu žalila sredstva, završen daleke 1971. sa svrhom da u njemu u slučaju ratne opasnosti, pa i nuklearnog napada boravi državni vrh, uključujući i samog Tita.

Nije zgoreg podsetiti da je ta Jugoslavija pravila tenk M 84, kao kopiju sovjetskog T 72 i da se taj domaći proizvod odlično pokazao na pesku, a da su ga pazarili i Kuvajćani. Ali, to je bio "multietnički" tenk, rađen u kooperaciji. Slovenci su, recimo, pravili kupolu, u Travniku je pravljen top kalibra 125 milimetara sa glatkom cevi, a u "lancu" su bili i kooperanti iz Čačka i Beograda. Tačnije, u Bugojnu, Visokom i Travniku pravili su se "veliki kalibri", preko 30 milimetara, među kojima i višecevni bacači "Orkan" i "Oganj". Na tragu legendarnog M84 u "Đuri Đakoviću" iz Slavonskog Broda napravljen je i "Vihor", kao usavršena verzija - "smanjena silueta" (niži tenk, i samim tim manji cilj). Taj unikatni kooperantski proizvod 1992. godinu i raspad Jugoslavije sačekao je u Slavonskom Brodu.

Problem je naravno nastao kad su tenkovi i ostala skalamerija, umesto protiv Varšavskog ili nekog drugog pakta upotrebljeni za unutrašnje nacionalne ciljeve, za srednjovekovne opsade gradove, za ubijanje i onih nesrećnika koji su iz svog ličnog dohodka izdvajali za tu gvožđuriju naivno misleći da im ona čuva miran san. Pa i kad je pravljen Karaš ko je verovao u onu narodnu, "nije kome je rečeno, nego kome je suđeno", jer se priča da je tokom NATO bombardovanja u njemu boravio i jedan drugi, ali manje uspešni "vrhovni komandant". Spekulacije da je Karaš i jatački "de luks" trap za haške optuženike pored "nenamenskog korišćenja objekta" pokazuje i stepen istorijske bizarnosti koja nas je u svom krvavom ludilu zadesila, a čiji mogući turistički epilog, tu bizarnost čini još perverznijom.

Ako su, kako se priča, Srbi Hrvatima na "renta kar" izdavali artiljeriju u ratu protiv Bošnjaka, zašto bi manje opskurna bila spekulacija da je Titovo atomsko sklonište poslužilo kao pansion haških optuženika. Možda je to cinično danas reći, ali ako je M 84 onda "kooperacijom" jačao tržišno "bratstvo i jedinstvo", možda bi takva, obnovljena, "kooperacija" danas bila dokaz evro - integracija, puna potvrda "Partnerstva za mir", pa makar srpska "namenska" industrija pravila samo i "jumko" kombinezone za tenkiste, kao što su se nekada poslanici SPS prepoznavali po "jumko" sakoima u pastelnim bojama. Ako su onu staru JNA kolokvijalno zvali "sedmom republikom", sa moćnom organizacijom Saveza komunista u njoj, onda bi danas Vojska i država morale da jasno odgovore postoji li "antihaška" organizacija u armiji, da se ugled ove institucije ne bi više tako drastično srozavao, makar toliko da Vladan Batić gardijsku brigadu četiri godine nakon 5. oktobra ne bi nazivao "Hamasom" Slobodana Miloševića.

Kad smo već kod Batića, u prepucavanju bivšeg i sadašnjeg ministra pravde, Batić je rekao da se njegov naslednik ponaša na način koji je Nikita Hruščov ukinuo dekretom još davne 1956. Možda je takva izjava delom uslovljena i Batićevom vanparlamentarnom frustracijom, ali to ne znači da mnogi nisu očekivali da će nakon onakve pompezne legalističke priče, Koštunica Srbiji u resoru pravde ponuditi bar nešto više od kadrovskog rešenja iz vremena Staneta Dolanca, kao što su očekivali da Srbija danas u pravosuđu bude ipak korak iznad v. d. stanja. Kao da je bilo juče, a bilo je pre godinu dana, kad je jedan drugi v. d. - Dragan Maršićanin - kao parlamentarni spiker i v. d. predsednika Srbije u Orašcu na proslavi 200 godina Prvog srpskog ustanka istakao da je "poslednji trenutak da vratimo Srbiji ponos, dostojanstvo i ugled koji je uživala u Evropi pre sto godina". Mnogi su te reči doživeli i kao "poslednji trenutak" da Srbija dobije novi, moderan, ustav. Nakon te verbalne bravure, Maršićanin je postao glas savesti privatizacije, a nakon debakla na predsedničkim izborima nagrađen je ambasadorskim mestom u Švajcarskoj, tako da ustav verovatno nije više u njegovom opisu radnog mesta, uprkos zavetnim rečima iz Orašca. Za razliku od Maršićanina koji je govorio o "poslednjem trenutku", njegov mentor i mecena Vojislav Koštunica ove godine u Orašcu govori o "poslednjem času". Plašimo se da će i dogodine za moderne "legaliste iz Marićevića jaruge" donošenje ustava biti "ne samo suštinska potreba društva, nego i jedan od ključnih uslova za približavanje evropskim integracijama", kao što ove godine reče premijer Koštunica, pozivajući sve političke činioce kojima je stalo do stabilnosti države da se uključe u zajednički proces približavanja stavova i stvaranja uslova za konačno donošenje ustava koji se zagubio negde na pola puta između metafizike i pijačarske kalkulacije.

Ali, ako bi haški optuženici mogli da se komforno osećaju u Titovim skloništima, zašto bi manje komforno i perverzno bilo da se današnja politička elita komforno oseća pod okriljem granitnog Miloševićevog ustava? Posebno kada državovoljnost ne mora da znači i državotvornost, odnosno onu "dovršenu državu" o kojoj mašta Predrag Marković kada u Kragujevcu lamentira nad "nedovršenom".