Prometej je oslobođen, delimično

Mediji u siromašnim zemljama su slobodniji i uticajniji nego ikada ranije, a to je razlog zbog kojeg gine toliko mnogo novinara

Da bi se utvrdilo u kojoj meri je štampa postala slobodnija u Nigeriji dovoljno je da se uporede današnje novine sa onima koje su štampane pre deset godina. Uzmimo list Punch. U broju od 18. oktobra ove godine objavljen je tekst o proneverama u 79 nigerijskih banaka, izveštaj o slučaju pred vojnim sudom gde su mornarički oficiri optuženi da su dopustili da nestane brod natovaren krijumčarenom naftom, kao i pismo koje je napisao Chinua Achebe, jedan od najboljih nigerijskih pisaca, u kojem izražava "zgražanje i bojazan" zbog "haosa" koji vlada u njegovoj rodnoj Anambri. "Mala klika odmetnika, koja se otvoreno hvali svojim vezama na visokim položajima," pretvara Anambru u "poprište bezakonja i apsolutnog siromaštva".

I tako dalje. Kao i većina Nigerijskih novina, Punch je živahan, borben i pomalo rečit. Ali broj od 18. oktobra pre deset godina nije bio ništa od toga. U stvari, tada se nije ni pojavio na kioscima. Ovaj medij je zabranjen u periodu između juna 1994. i oktobra 1995. Policija je zatvorila redakciju, glavni urednik je nakratko pritvoren, a vlada je ignorisala naredbu suda da se dozvoli da Punch počne ponovo da izlazi.

Pod diktaturom Sani Abacha, krvoločnog prevaranta koji je vladao Nigerijom od 1993. do 1998, takve stvari su bile normalne. Novinari su hapšeni i maltretirani, a novine za koje su radili bile su zabranjivane i konfiskovane, i u redakcijama je često podmetan požar.

Reporteri su naučili tehniku preživljavanja. Nikad ne hodaj sam. Nikad nikom ne reci kućnu adresu. Svako jutro pogledaj kroz prozor, i ako ne vidiš svoje novine na kiosku ne idi na posao, jer to verovatno znači da si naljutio nekog vrlo moćnog. Urednici Puncha imali su običaj da drže redakcijske sastanke u prijateljski nastrojenim prodavnicama kako bi izbegli policiju. A da bi se osigurali da će dragoceni šifovi stići do štampara, njih bi poverili nekom detetu koje bi ih nosilo kao da su neka nebitna kupusara.

Međutim, od kad je Abacha umro od srčanog udara dok se veselio s prostitutkama, sloboda štampe u Nigeriji cveta. "Prešli smo ogroman put," kaže Azubuike Ishiekwene, urednik Puncha. Nigerija sada ima preko 100 nacionalnih novina i časopisa, više od 30 privatnih radio stanica i demokratsku vladu koja obično toleriše kritike. Ali ne i uvek: u septembru uhapšena su četiri novinara, a jedan nebitan njuz magazin je zatvoren.

Više glasova, manje ograničenja

Mediji u svetu su mnogo slobodniji nego što su nekad bili. Raspad Sovjetskog saveza poslao je talase liberalizma ne samo kroz Rusiju, već i kroz njene mnogobrojne kolonije i satelite. Osim toga, kraj hladnog rata naveo je zapadne donatore da prestanu da podržavaju antikomunističke diktatore i da počnu da insistiraju na demokratskim reformama, od kojih je jedna bila oslobađanje štampe. Od bivših članica sovjetskog bloka, samo neke, kao što su Češka Republika i Litvanija, uspevaju da postanu istinske demokratije gde je govor zaista slobodan. Ali samo nekoliko, kao što su Severna Koreja, Kuba i Turkmenistan još uvek u potpunosti uspevaju da stišaju nezadovoljstvo.

Većina preostalih država se nekako tetura putem slobode izražavanja, a ponekad se vrati i par koraka unazad. Rusi, na primer, imaju prilike da čuju daleko širi dijapazon stavova nego pod komunizmom, iako je predsednik Putin uspeo da uspostavi zabrinjavajući stepen neformalne kontrole nad glavnim televizijskim stanicama. Stanovnici istočne Evrope sada slušaju razne glasove, a stanovnici centralne Azije takođe, ali u nešto manjoj meri.

Bliski istok, međutim, jeste jedan potpuno uniformno represivan region. Ali i tamo se čuju neki novi glasovi. I mada su pokušali, većina diktatorskih arapskih režima nije uspeo da svoj narod spreči da posećuju mnogobrojne (ponekad vrlo konspirativne i neprijatne) arapske web sajtove o tekućim događajima. Niti su uspeli da uguše nove ratoborne satelitske televizijske stanice, kao što su al-Jazeera i al-Arabiya.

U Latinskoj Americi i Istočnoj Aziji sada ima manje diktatora, a cenzura je manje intenzivna. Najuočljivi progres, međutim, ostvaren je u subsaharskoj Africi. Krajem 1980ih, kada je Afrika još uvek bila bojno polje supersila, samo tri zemlje (Bocvana, Gambija i Mauricijus) dozvoljavale su svom narodu da govori, piše i emituje ono što mu se sviđa. Ostatak je bio više kao Zair (sada Kongo), gde je državna televizija imala običaj da prikazuje sliku na kojoj predsednik Mobutu Sese Seko kao bog silazi sa nebesa.

Privatne novine sada postoje u gotovo čitavoj Africi, a broj nezavisnih radio stanica se ustostručio, sa deset 1985. na preko 1,000 danas. Televizijom još uvek dominira država, ali, sve u svemu, relativno nefiltrirane vesti stižu do mnogo više ljudi nego ikada ranije.

Loše, ali ne tako loše kao što izgleda

Međutim, to nije utisak koji biste stekli slušajući borce za slobodu medija. "Sloboda štampe je u čitavom svetu doživela značajan pad u 2003," kaže Karin Deutsch Karlekar u svom uvodu godišnjeg izveštaja Freedom House. "Nezavisni njuz mediji su sve ređi u čitavoj Africi," kažu reporteri bez granica. "Četrdeset osam novinara ubijeno u 2004," lamentira Komitet za zaštitu novinara.

Ova poslednja stvar jeste bitna. Novinarstvo jeste zaista postalo opasnije, i ne iznenađuje da borci za slobodu štampe skreću pažnju na tu činjenicu. Kako tvrde Reporteri bez granica, od 1992. godine 625 novinara je poginulo obavljajući svoj posao. Pojedini su poginuli slučajno, pogođeni u puškaranju dok su pokušavali da izveštavaju o bitkama. Ali većina je namerno ubijena jer su razljutili moćne. Između 1994. i 2003, takva ubistva bila su zaslužna za tri četvrtine nasilnih smrti novinara, kaže Komitet za zaštitu novinara. Jedva da je jedno od deset tih ubistava rezultiralo sudskim gonjenjem, a kamoli osuđujućom presudom. A 122 novinara trenutno sede u zatvorima, mahom bez opravdanog razloga, tvrde Reporteri bez granica.

Grupe koje prate slobodu štampe ne raspolažu ciframa o broju novinara koji su ubijeni tokom 1980ih, verovatno jer ih nije bilo mnogo. Dok su novinari bili glasnogovornici države, država nije imala razloga da im čini nažao. U najvećoj meri, današnji porast nasilja prema novinarima odražava njihovu rastuću slobodu da nerviraju svoje vladare. To je loš prateći efekat  jednog opšte pozitivnog trenda.

A procena tog trenda je varljiva. Freedom House ima sofisticiran indeks koji rangira tri tipa slobode štampe. Prvo, da li pravni sistem jedne države omogućava novinaru da lako stiče i širi informacije. Drugo, da li politička praksa zemlje omogućava da oni to čine bez uznemiravanja. Treće, da li ekonomska ograničenja, kao što su podmićivanje i uticaji premoćnih biznismena, omogućavaju slobodno izveštavanje.

Te mere se kombinuju da bi se postigao skor između nula (bolje od Danske) i 100 (lošije od Severne Koreje). Ipak, taj indeks se pratio tek od 1994. Da bi se sadašnjost uporedila sa erom hladnog rata, potrebno je upotrebiti stariji, siroviji indeks Freedom Housea, kojim se zemlje jednostavno rangiraju kao "slobodne", "delimično slobodne" ili "neslobodne".

Od 1985, broj svetskog stanovništva koje živi u mestima gde mediji "nisu slobodni" za nijansu je opao, sa 46% na 43%. S druge strane, broj onih koji žive u državama koje su klasifikovane kao "slobodne" takođe je pao, sa 29% na 17%. To ne znači da se veliki broj zemalja srozao sa kategorije "slobodnih" u "delimično slobodne". To pre odražava brži porast stanovništva u siromašnim državama.

Mediji su manje više bili slobodni u svim zapadnim državama pre dve decenije, i još uvek su. U Britaniji postoji zakon koji predviđa kažnjavanje za klevetu; političari i novinari u Japanu su toliko bliski da je to jezivo; a ogroman konflikt interesa opseda Silvija Berlusconija koji je istovremeno premijer i najveći medijski baron u Italiji. Ali najveće bitke za slobodu štampe vode se u siromašnom svetu.

Malo je siromašnih zemalja koje su slobodne onoliko koliko bi trebalo, iako većina hita u pravom pravcu. Kina je dobar primer. S jedne strane, to je jedna stravična diktatura. S druge, ona je manje represivna nego što je bila pod Mao Zedongom, a to se odražava i u njenim medijima. Broj kineskih novina je sa 382 u 1980. skočio na 2,119 u 2003, tvrdi vlada. Direktno kritikovanje Komunističke partije još uvek je tabu, ali komentari druge vrste su malo slobodniji. Kineski novinari danas mogu da pišu o ekonomiji, spoljnim poslovima i praktičnim problemima s kojima se njihovi čitaoci suočavaju na način koji se ne bi tolerisao pre 20 godina. Na lokalnom nivou, oni otkrivaju korupciju, čak i među partijskim zvaničnicima.

Zvanično, vlada još uvek poseduje sve medije, ali prošle godine je skinuta zabrana privatnih ulaganja. Kontrola postaje slabija ne zato što vlada voli ideju slobode govora, već zato što shvata da ekonomija neće nastaviti da cveta ukoliko kineski biznis ne bude u stanju da donosi informisane odluke, a to je nemoguće bez preciznih i pravovremenih informacija.

U isto vreme, kineska vlada pokušava da uštedi pare tako što smanjuje subvencije novinama i emiterima. Oni su stoga primorani da jure za reklamama i čitaocima ili gledaocima, što će im poći za rukom jedino ako emituju ono što ljude zanima. I to je razlog porasta broja tabloida u Kini, koji su puni priča o kriminalu, brutalnosti policije i sitnih grehova poznatih ličnosti. To je istovremeno i razlog porasta broja kineskih novinara koji dobijaju batine jer su posramili ljude dovoljno bogate da unajme mišićave momke. Kada se upotrebi siroviji indeks Freedom Housea, stiče se utisak da u Kini nema promene: ona i dalje "nije slobodna". Ali kada se primeni osetljiviji indeks, Kina se popravila sa 89 poena u 1994. (onoliko loše koliko je danas Ekvatorijalna Gvineja) na 80 ove godine (ne lošije od Tunisa). To nije veliki skok, ali on pokriva 1.3 milijarde ljudi. Ako opstane, ova dodatna liberalizacija kineskih medija biće kolosalni blagoslov.

U mnogim zemljama, ključna prepreka slobodnom izražavanju nije više cenzura. To je keš. Dobro novinarstvo košta para, pa tako siromašne zemlje, naročito male, imaju problema da ga proizvedu. Souleymane Diallo, na primer, uređuje dve novine u Gvineji, osiromašenoj naciji od 8 miliona. Svaki broj košta oko 50 centi, ali malo je Gvinejaca koji to mogu da priušte, pa prodavci novina iznajmljuju novine za deo prodajne cene. "Čovek odnese novine u svoju kancelariju, čita ih pola sata, a kad završi onda ih vrati," kaže Diallo. Svaki primerak, smatra on, pročita 30 ljudi.

Tanak budžet najviše pogađa Diallove kapacitete da dođe do vesti. U glavnom gradu, Conakry, raspolaže sa nekoliko reportera, ali, kako kaže, retko može da priušti da ih pošalje u druge delove zemlje kako bi otkrio šta se tamo događa. Pokušao je da u provincijskim gradovima okupi freelance novinare, ali lokalni politički bosovi ih potplaćuju više kako bi zauzvrat dobijali servilne izveštaje.

Siromašne zemlje sa velikim brojem stanovnika, kao što su Indija ili Nigerija, tipično imaju dovoljno veliku srednju klasu koja može da izdržava nekoliko dobrih novina. Ali njih u glavnom čitaju oni imućniji. Seljaci, čak i oni koji znaju da čitaju, retko kad dolaze do novina.

Tehnologija liberalizacije

Radio je, međutim, druga priča. Broj nezavisnih radio stanica raste eksplozivnom brzinom, dok troškovi i zakonske barijere padaju. Svetska asocijacija radio stanica, koja je 1990. imala 1,200 članova sada ima 3,000. Marcelo Solervicents, generalni sekretar ove asocijacije, pretpostavlja da broj radio stanica koje nisu članice udruženja raste jednakom brzinom, i da ih danas u svetu ima od 10,000 do 15,000, a od tog broja polovina je u siromašnim zemljama.

Elementarna oprema potrebna da se osnuje radio stanica sada košta duplo manje nego pre deset godina, tvrdi Matt Buck, direktor Globecoma, južnoafričke kompanije koja se specijalizovala samo za ove stvari. Potrebna oprema je danas i mnogo manje kabasta i njom se mnogo lakše rukuje. Predajnik koji se može spakovati u kofer i koji može da emituje jedan kilometar ili milju košta ne više od $2,000, tvrdi Solervicens. Nešto veći predajnik, dometa do 100 kilometara košta oko $20,000-40,000, kaže Buck. Većina lokalnih radio stanica u Africi dobija neku pomoć, finansijsku ili neku drugu, od sve nezainteresovanijih donatora, ali kako cene budu nastavile da padaju, sve više njih će ostvarivati profit.

Još jedna promena je pojava radio aparata na navijanje koji mogu da rade bez baterija. To je izuzetno bitno za najsiromašnije koji ne mogu da priušte čak ni 20 centi za šest sati slušanja. U porodicama sa radio aparatima na baterije, suprug često stavlja baterije u džep kad ide na posao kako bi duže mogao da sluša fudbal kad se vrati kući.

Radio aparati na navijanje omogućavaju ženama i deci da slušaju o spoljnom svetu, a ponekad za neke stvari čuju prvi put. To nije preterivanje. Dešava se da su seljaci u vrlo siromašnim zemljama, čak i u udaljenim delovima bogatijih zemalja, toliko izolovani da medijima zasićeni zapadnjaci to maltene ne mogu da shvate. Za mnoge, radio je jedini način da čuju vremensku prognozu, ili da saznaju za koje pare bi njihovi usevi mogli da se prodaju u nekom udaljenom gradu. Edukativni programi obezbeđuju učitelje koji nikad ne kasne i koji nikad ne umiru od side.

Tehnologija moderne komunikacije ima "ogroman uticaj na to kako Nigerijci vide sebe i svet," kaže Ishiekwene, urednik u Punchu. Do nedavno, da biste naterali telefonsku kompaniju, državni monopol, da vam uvede novu liniju trebalo je da čekate "tri nedelje ili ceo život". Zatim bi ste satima čekali izlaz ili tu-tu, i za to plaćali ogromne račune. Državna novinska agencija, još jedan monopol, iskrivljeno je i selektivno izveštavala o događajima.

Zahvaljujući boljoj tehnologiji i vladi koja manje nego prethodna radi na opstruiranju štampe, prikupljanje informacija je sada jeftinije i lakše. Gotovo svaki nigerijski novinar sada ima e-mail, i koristi ga, ne samo zato što je to mnogo jeftinije od telefonskih poziva. Internet im omogućava da čitaju strane novine za džabe, i da diskutuju o tome kako su one grozne. Kada je, na primer, u jednim američkim novinama objavljen tekst o korupciji među nigerijskim vladarima, na nigerijskim BBS-ovima su se odmah pojavile pritužbe kako je autor bio previše kritički nastrojen.

Sloboda govora daje ljudima samopouzdanje da zahtevaju od svojih vladara da se ponašaju bolje, a sloboda informacija olakšava da se utvrdi da li oni to zaista i rade. Nijedan od ovih ideala ne može se postići preko noći. Tipični Nigerijac "i dalje gleda na političara kao na boga zato što ima para," kaže Ishiekwene. I mada je centralna vlada počela da objavljuje do sada neviđeno detaljne izveštaje o svojim finansijama, ljudi ne mogu lako da utvrde šta je njihova lokalna vlast učinila s parama jer mnogi zvaničnici insistiraju, pogrešno, da su takve informacije poverljive.

U svim siromašnim zemljama, urbani ljudi su bolje informisani, i manje ponizni prema vlasti nego farmeri. Brazilska favela nije Harvard, ali njeni stanovnici će znati mnogo više o savremenom svetu nego njihovi sunarodnici koji žive u sred amazonski šuma. I dok ljudi nastavljaju da migriraju ka svetlu, njihovi vladari imaju sve više teškoća da ih zadrže u mraku.