Drugi deo - Sve je mnogo jasnije!

Pixies nisam gledao od prolećnog ponedeljka 1989. godine, ali samo moji uredjaji znaju koliko dugo se membrana zvučnika povijala pod jecajima Black Francisa i baršunastim glasom Kim Deal.

Isti dvojac, sa drugim tandemom Rainaldo-Lovering u okviru povratničke turneje posetili su Lisabon i razgalila multietničku populaciju koja je pohrlila na prostor koji se nalazi na ušću reke Težu u okean. Prostor je ogroman, podseća malo na pokojni Echo (na Lidu) i naravno na ušće bez «Večnog plamena» na kome se sprema Svetlana R da posle hodočašća Miloševićevih navijača (jel ja to kršim možda predizbornu tišinu ?) ponovo udari na floru i faunu popularnog beogradskog izletišta.

Pixies su odsvirali one pesme koje i inače izvode na novoj turneji i koje se i nalaze na njihovoj nedavno objavljenoj kompilaciji. Nažalost nije bilo Neil Young-ove «Winterlong» ali je zvuk koji nam je bio demonstriran bio identičan onom od pre 15 godina. Francis i Rainaldo izgledaju kao bostonski japiji, a Deal-ova kao da je krenula do bakalnice. Medjutim, sve to kada se pomeša dobija se musaka koju je sa zadovoljstvom kusalo oko 20.000 ljudi. Portugalska omladina zna sve tekstove, a erupcija je nastala prilikom pesama španskih naziva «Isla de Encanta» i naravno «Vamos». Interesantno je da nikakve bostonsko-lisabonske komunikacije nije bilo, ali je zato energija podeljena za 80 minuta bila sasvim dovoljna da u subotu ni ne osetim šestočasovno povratno putovanje u Porto.

Lenny Kravitz je smorio. Dva i po sata bila su i previše, tako da biseva nije ni bilo, a komunikacija sa publikom bila je vrlo potcenjivačka. Čini mi se da je i Branka Sovrlić bila lucidnija kada je jednom na velikom koncertu u Hali sportova rekla: «Molim moje verne igrače da sa tribina sidju na parter».

Massive Attack su posebna priča, ali o njima ni reči, jer to treba doživeti i naravno obavezno treba iskoristiti priliku kada dodju na Exit.

Medjutim, najviše me je impresionirala publika. Nigde tuče, prekih pogleda, razuzdanog ponašanja i svega onog sa čim se godinama suočavamo u Srbiji. Oni strpljivo i po 45 minuta čekaju u redu ispred štandova sa brzom hranom, nasmejani i veseli. U velikoj šatri igraju stoni fudbal i bar 50 posto njih bilo je obučeno u neki od fudbalskih dresova.

Odlazak u Porto mogao je da bude prava dnevna mora za vašeg izveštača, jer je organizacija transporta putnika izmedju dva najveća portugalska grada (Pariz je u suštini drugi, ali eto, pripada Francuskoj) veoma loša. Samo dva voza saobraćala su u subotnje prepopodne na ovoj relaciji. Pristup stadionu ništa bolji, ali sve je to ostalo u senci lepog raspoloženja navijača koji su kuljali iz pravca železničke stanice. Pesma, skandiranje, bez obzira na nacionalne boje i naravno respekt prema protivničkim himnama nešto je što je normalno na evropskim stadionima.

Spektakularno otvaranje sa imrovizovanim jedrenjakom koji plovi po moru načinjenom od ogromnih plavih traka, koje, opet, sa druge strane čine zastave učesnika šampionata. Na kraju hiljade balona i krcat stadion Dragao stvroili su atmosferu koja apsolutno ide uz otvaranje jednog takvog takmičenja.

Mnogi su shvatali kao slučajnost finale Lige šampiona, Monako-Porto. Takozvani analitičari raspredali su o lošem rasporedu zvezda bračnog para Bekam, o tome koliko "gibraltarci" smaraju Mančester junajted, kako Roman i njegova ruska ekipa kupuju pola fudbalske Evrope. I uvek svuda samo novac. Greska ! To su nam u subotu na nivou drugog osnovne pokazali Grci. Rutinski je počišćena domaća ekipa, ponižen najveći Romariov neprijatelj i još jednom dokazano šta može da se desi kada potcenjivački udjete u susret.

Iako su neraspoloženi napustili stadion, portugalski navijači su veoma brzo popravili raspoloženje, svesni da vremena za popravni još uvek ima iako je teško «vaditi se» protiv Španaca i Rusa.

Nedelja nam nosi pravi spektakl, jer se na stadionu «Luž» sastaju Engleska i Francuska. Navijači ovih prvih odavno su stigli u Lisabon. Imao sam priliku da vidim neke od njih prošarane ožiljcima i pod dejstvom alkohola još od ranih jutarnjih sati. Biće to veliki ispit za pripadnike obezbedjenja, a neuralgične tačke mogle bi biti Bairo Alto i Dokaš mesta sa najvećim brojem kafića i restorana. O tome naravno u sledećem broju...