Квиз, плес и глума

Основцима се на часовима грађанског васпитања највише допада то што равноправно с наставницима разговарају о „свему”, што свако може да каже своје мишљење, што цртају, казују своје жеље, уче кроз игру, групно (тимски) раде, друже се и разговарају. Али и зато што нема оцена и што могу слободно да се понашају, што тада у учионицама „влада” необавезност.

Њиховим другарима који похађају веронауку највише се свиђа што се на верској настави играју квиза, што пишу и певају, одлазе у цркву, цртају и боје иконе, слушају и причају приче које приказују Христа на једноставан начин, што уче кроз забаву. Градиво је прилагођено узрасту.

Апстрактни појмови

То су, бар према речима већине испитаних родитеља, утисци њихових малишана који похађају први разред основне школе. Али, указују маме и тате, деци не „љубе” баш то што на грађанском морају много да плешу и играју игре попут „замишљања”. Претерано цртају и глуме. Није им уопште симпатично кад дечак мора да пољуби друге дечаке, а не воле ни када je час неформалног облика.

Клинци на веронауци не воле што морају да уче песмице напамет. Не свиђа им се ни писање на часу. Замарају их дуга предавања, домаћи задаци. Нису баш одушевљени ни гледањем цртаних филмова. Замерају што их не воде у обилазак цркава и манастира. Вероучитељи повремено догматично приступају и предају на начин који није прилагођен узрасту ученика.

Родитељи се жале и на поједине теме које се обрађују на часовима веронауке, као што су смрт, гробови. Неки су указали и на неразумљивост градива, непознате или апстрактне појмове. Упозорили су и на раскол између научног мишљења и поставки вере и цркве што код деце ствара конфузију. Мајке и очеви чија деца иду на грађанско жалили су се на распоред, али и губљење часова, ометање рада.

Ипак би већина родитеља када би поново бирала, опет одабрала да њихови деца уче исто: веронауку, односно грађанско васпитање. Тек сваки пети родитељ ђака првака би то променио. При томе, више њих је разочарано грађанским васпитањем него верском наставом.

Неки би само да деца пређу са веронауке на грађанско и обратно, али има и оних који не би ни један од та два предмета, већ сматрају да би корисније било да девојчице и дечаци уче стране језике, да имају више фискултуре и то да је што више раде напољу, да се уз здравствено васпитање уведе и хигијена. Траже и да се првацима омогући да се више играју, да похађају креативне радионице, да иду на информатику или да им се пружи прилика за „практичан рад”.

Тако бар произилази из истраживања објављеног у монографији „Верска настава и грађанско васпитање у школама у Србији”, коју је недавно публиковао Институт за педагошка истраживања у Београду. Директор института и аутор текста „Мишљења родитеља о верској настави и грађанском васпитању у основној школи” Славица Максић је истакла да је циљ истраживања био да се види како су се ђаци прваци снашли на часовима поменутих изборних предмета.

Најмлађа и најлепша наставница

С обзиром на то да је реч о седмогодишњацима и да су маме и тате одлучивале о томе који ће од ова два предмета деца учити, анкетирано је 540 родитељи првака из 12 основних школа у Београду и околини и другим градовима и селима у Војводини, централној, западној и јужној Србији. У већини случаја упитнике су попуниле мајке што сведочимо о томе да је у нашој традиционалној средини васпитање деце, посебно у том узрасту, препуштено углавном мајкама. Истраживање је показало да веронауку више похађају деца мајки које су мање образоване, али треба имати на уму да узорак анкетираних испитаника није репрезентативан, па се резултати не смеју и не могу уопштавати.

Већина испитаних родитеља је изјавила да деца поштују наставника који им предаје изборни предмет. Истакли су да се малишани не плаше предавача.

Вероучитељи су описани као занимљиви, забавни, млади, симпатични, људи који воле да се шале, понашају се другарски према деци, драги су и убедљиви, делују узорно. Ипак су поједини вероучитељи означени као незаинтересовани, немарни, да оптерећују децу. Појединци су упозорили и да се њихови малишани плаше свештеничке одоре.

За наставнике грађанског васпитања је истакнуто да се неки од њих понашају пријатељски, изграђују другарски однос са ђацима, желе да сарађују. И овде се појављује „најмлађа и најлепша” наставница.

Судећи према мишљењу родитеља, закључује Славица Максић, оба изборна предмета показују предности нетипичног учења у односу на то како се уобичајено ради у школи.

Од пре три године, да подсетимо, веронаука и грађанско васпитање се уче у школама. У почетку само као факултативни предмети, а сада као обавезни изборни предмети. То значи да сада деца морају да се определе или за веронауку или за грађанско. Тако је верска настава после више од 50 година враћена у наше школе, док се грађанско васпитање први пут у Србији сада учи.