Hoće li Srbija izvući deblji kraj?

Dok Božidar Đelić optužuje bivšu Saveznu vladu što će pretvaranjem našeg duga Svetskoj banci iz dolara u evre Srbija platiti skup ceh zbog pada američke valute, finansijski stručnjaci smatraju da je šteta samo „potencijalna”.

Nekoliko dana pre isteka mandata, sada već bivši srpski ministar za finansije i ekonomiju Božidar Đelić, optužio je bivšu Saveznu vladu da će njena odluka iz 2001. godine Srbiju “nepotrebno koštati na desetine miliona dolara”. O čemu se, zapravo, radi? Po Đelićevim rečima, Vlada bivše SR Jugoslavije svojevremeno je, bez konsultacija s Republičkom vladom, celokupni dug Srbije Svetskoj banci, koji je prethodno reprogramiran, pretvorila iz dolara u evre.

U međuvremenu je došlo do drastičnog pada vrednosti američke prema novoj evropskoj valuti, a time su i obaveze Srbije prema Svetskoj banci povećane. “Kvaka” je, naime, u tome što je Srbija od Svetske banke dobijala kredite isključivo u dolarima, a sada te obaveze vraća u evrima i zbog toga trpi štetu, kategoričan je Đelić, koji se pita zar je moguće da ljudi koji su o tome odlučivali nisu mislili o mogućem “hedžu”, odnosno ograđivanju od rizika zbog mogućih kursnih razlika?

Za sada bez posledica

Portparolka beogradske kancelarije Svetske banke Vesna Kostić potvrdila je za “Dnevnik” da je Savezna vlada svojevremeno donela takvu odluku. Ali, kaže ona, Srbija za sada ne oseća posledice promenjenog odnosa snaga između evra i dolara, jer su obaveze prema Svetskoj banci reprogramirane na 25 godina, uz grejs-period od pet godina.

- To znači da Srbija do 2006. godine neće vraćati obaveze po osnovu glavnice duga, već samo pripadajući deo kamata - objašnjava Vesna Kostić. - S druge strane, potpuno je prirodno što je dug Svetskoj banci fiksiran u evrima, jer Srbija najveći deo svojih prihoda od izvoza ostvaruje upravo u toj valuti.

U međuvremenu, ističu finansijski stručnjaci, paritet dolara i evra može da se promeni u korist jedne ili druge valute, tako da je, za sada, odluka Savezne vlade samo “potencijalno štetna”. Ne sporeći činjenicu da je u spornom trenutku dolar bio veoma jak, možda najjači u istoriji, oni napominju da u to vreme niko nije mogao da predvidi dalji razvoj događaja. Posle bitke je lako biti general, jer je sada svima jasno da je dolar depresirao prema evru, kaže jedan od njih, i postavlja pitanje šta bi se desilo da je dolar nastavio da jača, odnosno da je evro u međuvremenu oslabio?

Stara priča

Ovaj najnoviji primer mogućih efekata pomeranja odnosa svetskih valuta samo je aktuelizovao godinama staru priču o staroj deviznoj štednji. Kada je u tadašnjoj Skupštini SRJ pre gotovo sedam godina usvojen jedan u nizu zakona o vraćanju stare devizne štednje, država svoje obaveze nije pretvorila u nemačke marke, već se obavezala da će svakom štediši, ako to želi, da vrati novac u valuti koju je i poverio banci na čuvanje. Iako je taj zakon praktično ostao mrtvo slovo na papiru, jer je građanima uglavnom bilo omogućeno da podižu novac u dinarima, i to po zvaničnom kursu, mnogo nižem od uličnog, za ovu priču je važno da se u trenutku donošenja tog zakona za jedan dolar mogla otprilike kupiti jedna i po nemačka marka. U međuvremenu je dolar strahovito ojačao i u jednom trenutku je vredeo više od 2,2 nemačke marke. Zbog toga je država, po procenama nekih eksperata, na kursnim razlikama izgubila između 800 miliona i milijardu dolara! Za toliko bi, naime, njene obaveze bile manje da je prilikom donošenja prvog zakona sve obaveze prema starim štedišama u dolarima, švajcarskim francima, britanskim funtama i drugim čvrstim valutama konvertovala u nemačke marke. Kasnije, posle promene vlasti 5. oktobra 2000, celokupna štednja nominovana je najpre u nemačke marke, potom u evre, ali je bilo kasno da država spreči veliki gubitak. Ispada, dakle, da je u ovom slučaju država oštećena zbog jačanja dolara, a uskoro bi mogla da plati ceh i za njegovo slabljenje.