Strah od "slepe ulice istorije"

"Priče o demokratizaciji i privatizaciji kao nekom čarobnom štapiću koji će sam po sebi dovesti do nekog boljeg stanja u društvu, više ne prolaze i da se metaforički izrazim bojim se da je ,car ponovo go’, kaže sociolog iz Instituta društvenih nauka dr Zoran Vidojević.

Izražavajući svoj strah od povratka u one "istorijske gubitničke godine" Vidojević je svestan da ovo što govori neće naići na odobravanje mnogih ljudi koji drugačije ocenjuju ovo što nam se događa. Čini mu se, kako ističe, da je opet oživela ideologija odgađanja usrećenja uz poništavanje istinite slike kada je reč o stvarnom stanju ekonomije i društva u celini.

Utvara spasitelja

"Nenormalnost na neki način postaje naše redovno stanje. U takvom socijalnom ambijentu govoriti o snažnim izgledima za demokratiju mislim da je neozbiljno. Plašim se da se ne pojavi ono što se u teoriji zove demokratura. Šta to znači? To je stanje tanke demokratije, iza koje stoji autoritarni obrazac vlasti", ocenjuje profesor Zoran Vidojević. Izgleda mu da nije samo u pitanju naša predispozicija ka "čvrstoj ruci", već da je reč o nečem mnogo ozbiljnijem, s obzirom na to da su mnogi ljudi bez posla, na ivici siromaštva. "Takvih je tri četvrtine. Taj podatak su iznele moje kolege i više verujem njima nego zvaničnoj statistici".

– Iz takvog ambijenta, iz osećanja jednog novog promašaja i osećaja egzistencijalne nesigurnosti i besperspektivnosti izranjaju utvare velikog spasitelja i potreba za njim. Istina, smanjeno je političko nasilje, ali je u trendu nasilje druge vrste, poput primitivizma, gramzivosti, crnog kapitalizma koji je u znaku raspolućenosti društva, podeljenog na vrlo usku manjinu prebogatih i ogromnu armiju siromašnih. Liberalizacija nije praćena obećanim privrednim rastom već povećanom bedom. Čak i oni koji nisu izgubili posao pogođeni su osećanjem nesigurnosti. Tako da se sada može govoriti i o "nasilju bedom" što je jako opasno – ističe naš sagovornik.

Izvan sistema

Kada se govori o privatizaciji, jasno se razaznaju grupe dobitnika i gubitnika. Postoji, međutim, i treća kategorija ljudi, a to su oni suvišni, koji su na neki način izvan sistema. To su izbeglice i socijalni očajnici, koji se hrane u narodnim kuhinjama. Tu je i veliki deo mladih koji ne vide šansu za sebe da uđu u sistem sa nekom svojom socijalnom perspektivom, pa odlaze u inostranstvo.

Tako se stvara zatvoreni krug, koji obrazuju siromaštvo, kolaps privrede i sve veći pritisak na raspodelu izuzetno malog društvenog proizvoda. U takvim slučajevima borba za golo preživljavanje, dakle, za hleb, potiskuje u drugi plan demokratiju i državu. "To nije nikakav moralni defekt, niti je pitanje nekog manjka svesti ili shvatanja da se ovde neće demokratija zbog nekakvog autokratskog nasleđa. U pitanju je prinudni izbor", naglašava Vidojević i dodaje:

– Ne tvrdim da je celokupno društvo u stanju o kome sam pričao, ali pretežno jeste. To se da jasno zaključiti iz iznetih podataka o socijalnom položaju većine građana i velikom jazu između siromašnih i bogatih, tako da smatram da su naši izgledi za trajnu demokratiju vrlo mali.

Postavlja se i pitanje političke nejednakosti koje se danas javlja u drugačijem, ozbiljnom, istina ne tako brutalnom obliku kao u prethodnom sistemu. Kako tvrdi Vidojević, dolazi do spajanja političkih položaja, pre svega onih visokih, ne samo s privilegijama i korupcijom (što je karakteristično za prethodni sistem, mada u manjoj meri nego sada), nego i do njihovog pretvaranja u jedan od glavnih kanala za sticanje velike privatne imovine.

Nasuprot tome, siromaštvo i beda i dalje su široko rasprostranjeni, iako je njihov obim sužen u odnosu na stanje pre dve godine. Takođe, izražen je i strah od gubitka posla. To je realan strah, ne samo zbog toga što ima skrivenog viška zaposlenih, nego i zato što se taj višak stvara u postojećoj politici privatizacije i uređenja radnih odnosa, bez istinskog socijalnog dijaloga. Zato ne čudi podatak prema kome čak 71 odsto radnika smatra da je stanje u našem društvu nepodnošljivo ili teško podnošljivo. Ograđujući se da ne želi da bude suviše radikalan, Zoran Vidojević izražava izvesnu strepnju pred opasnošću ulaska u jednu "slepu ulicu istorije".

Nema poverenja u institucije

– Poverenje građana u institucije sistema na jako je niskom nivou, što je za mene upozoravajuće, s obzirom na to da je isto tako bilo u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kada je, prema istraživanjima, koja su obavljena 1997. godine, stepen poverenja u institucije tog sistema bio najmanji – ukazuje Zoran Vidojević.

Građani nemaju poverenje u institucije, a još manje u političare. Postavlja se pitanje ko, zapravo, vlada?

– Posebna je priča sa našim parlamentom u kome je najveći deo društva jako malo ili nedovoljno zastupljen. Osiromašeni građani nemaju adekvatnog predstavnika u parlamentu, kao ni u ostalim strukturama vlasti, a demokratije nema bez zastupnika najširih društvenih slojeva, a to su u našem slučaju osiromašeni građani, upozorava Vidojević.