Glavobolje od belog hleba

Hleb ne bi trebalo da u ishrani učestvuje sa više 10-15%. Pošto sadrži mnogo želatinizovanih (slepljenih) ugljenih hidrata, stvara veliki problem želucu i crevnoj flori, pogotovu ako sadrži dopunske aditive i konzervanse. U hlebu se nalazi i supstanca gluten, koja kao snažno nadražajno sredstvo kod osetljivih osoba uništava izbočine duž zidova creva (villus). Upravo kroz njih crevna flora apsorbuje sve hranljive sastojke. Gluten iz belog hleba dovodi do toga da creva postanu propustljiva, što omogućava prolaz nesvarenih makromolekula (velikih molekula) belančevina u krv i stvaranje potencijalne mogućnosti za alergijske reakcije.

Veći deo vrednih sastojaka pšeničnog zrna nalazi se u mekinjama i klici. Unutrašnji deo, od kojeg se dobija belo brašno, sadrži uglavnom skrob, koji pri hidrolizi sa vodom i kvascima služi za dobijanje dobrog lepka. Kada se on konzumira kao hleb ili pecivo, organizmu oduzima minerale, krv postaje kisela, a unutrašnji organi opterećeni šlajmom i otpadnim materijama. Prerađeno (belo) brašno sadrži znatnu količinu kadmijuma, koji lišava organizam cinka.

Da se hleb ne bi mrvio, kao i radi ukusa, brze fermentacije, i bolje održivosti dodaju mu se aditivi, poput nekih mineralnih materija. To su kisele soli fosfora, soda bikarbona, amonijum soli, kalijum jodid i dr. Hlebnom testu se dodaju takođe vitamin C, konzervansi, površinski aktivna sredstva - digliceridi, trigliceridi i lecitin.

Lecitin  (E322), nije toksičan, ali ako ga ima previše, izaziva mučnine u stomaku, gubitak apetita i pojačano znojenje. Stabilizatori,  poput propionske kiseline (E280), održavaju svežinu hleba i sprečavaju plesnivost, ali mogu da izazovu migrenu. Kalijum sorbat  (E202) je konzervans  koji pri razlaganju u crevnoj flori  povećava produkciju gasova.

Fermentacija hleba stvara lepak koji oblaže tanko crevo, a u debelom crevu utiče na pojavu viška žučnih kiselina, tako da se narušava normalna crevna funkcija.

Uvesti seme bundeve i integralni hleb u ishranu

Hleb najčešće konzumiramo dva do tri puta više od nutritivno potrebne količine, pa se on delimično pretvara u energiju, a višak služi za stvaranje holesterola. Holesterol nastaje delom u jetri, a delom na sluzokoži tankog creva. Beli hleb u crevima stvara kiselu sredinu, čime se umanjuje broj probiotika - korisnih za asimilaciju hranljivih materija.

Da bi se neutralisalo negativno dejstvo glutena, potrebno je dopunsko unošenje cinka (seme bundeve). U ishranu bi trebalo uvesti integralni hleb bez kvasca. To  može biti i mešavina integralnog brašna pšenice, ječma, ovsa, raži, soje, kukuruznog brašna, koja se zamesi sa voćnim sokom (šljive džanarike, na primer) i po potrebi jogurtom, naravno bez kvasca.  Kombinaciji brašna može se dodati samlevena mešavina lanenog semena, susama i semena bundeve. Hleb proizveden na ovaj način obezbeđuje organizmu minerale, vitamine, belančevine, nezasićene masnoće,  antioksidanse, što doprinosi poboljšanju našeg zdravlja.

Kako deluju dodaci hrani?

Dodaci u hrani, poput konzervanasa, emulgatora, pojačivača arome, veštačkih boja, stabilizatora, koje unosimo u organizam zahtevaju dopunsko angažovanje svih organa. U nekoj od radionica, sve strane supstance moramo razložiti. U protivnom, one će dospeti ili preko krvi, ili preko ćelijske i vanćelijske tečnosti, u neke od organa u kojima su nepoželjne. Tako, na primer, konzervansi poput natrijum benzoata, sorbitola, salicilata, mogu u znatnoj meri narušiti biološku ravnotežu nekih organa. Emulgatori kao što je lecitin, digliceridi i trigliceridi, polifosfati, propilgalati i drugi, u svakom organu mogu isprati esencijalne masnoće, tako da naše ćelije postaju “mlitave”.

Veštačke boje i arome višestruko povećavaju želju za hranom i, što je nabitnije, ta želja je dugotrajna. Oni zavaravaju naš senzorski sistem, pa se hrana u višestuko većoj količini unosi u organizam. Tada nastaje neravnoteža, jer je organizmu potrebno mnogo više energetskog potencijala, minerala, vitamina, da bi se fizički izborio sa obimnom hranom. Višak šećera, alkohola, masnoća i proteina zahteva višak enzima, odnosno višak minerala. Ako nema dovoljno tih minerala, organizam ih uzima iz svojih rezervi. Na taj način organizam gubi esencijalne mikroelemente, čiji nedostatak obara enzimski sistem i naše telo oboljeva. Klasičan primer je kalcijum koga sve naše radionice troše, kako za preradu alkohola, tako za preradu šećera i masnoća. Ako ga nema u radionicama (crevnoj flori), organizam ga povlači iz ćelija i kostiju. Nedostatak kalcijuma izaziva mlitavost tkiva  i reumatska oboljenja, uključujući osteoporozu.

Izvor: "Zdrav život"