Ratni zločini po Rimskom statutu

Savezna vlada je pred samo gašenje države čiji je izvršni organ predložila niz izmena i dopuna vrlo važnih zakona. - Tako su predložene i izmene i dopune Krivičnog zakona Jugoslavije, najveće u poslednje tri godine u našem saveznog krivičnom zakonodavstvu, do kojih je došlo zbog toga što je SRJ zaključila, odnosno pristupila, nekim važnim međunarodnim ugovorima, među kojima se posebno ističe Rimski statut. Ovim ugovorom osnovan je stalni Međunarodni krivični sud, a Jugoslavija ga je ratifikovala 22. juna 2001. godine i time se obavezala da ga primenjuje. Docent na katedri za krivično pravo Pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić objašnjava za “Dnevnik” da u saveznom ustavu postoji pravilo po kojem svi ratifikovani međunarodni ugovori automatski postaju deo unutrašnjeg zakonodavstva, ali je to neizvodljivo u pravno-tehničkom pogledu. Dakle, naša obaveza je da primenjujemo pravila iz Statuta ovog međunarodnog suda, a da bi to bilo moguće, bilo je neophodno da se ugradi u naše zakonodavstvo, odnosno donesu izmene i dopune Krivičnog zakona Jugoslavije.

- U Rimskom statutu postoji poseban institut komandne odgovornosti koji se, u suštini, često svodi i na neke oblike objektivne odgovornosti - kaže Škulić. - Jugoslavija je unela određene promene u naše krivično pravo kojima se ustanovljava i tip komandne odgovornosti. Na koji način? Ako, recimo, neki potčinjeni učini krivično delo, ratni zločin ili neko drugo krivično delo protiv čovečnosti, njegov starešina može da odgovara, ali ne konkretno za to krivično delo, jer bi to bilo apsurdno, već će odgovarati ako nije preduzeo potrebne mere da se njegove jedinice drže pod kontrolom odnosno da spreči izvršavanje takvog krivičnog dela. Drugim rečima, uvodi se poseban oblik krivičnog dela koji se svodi na odgovornost starešine ako njegovi potčinjeni izvrše neko krivično delo. Osim toga, uvedeno je posebno krivično delo: zločin protiv čovečnosti, koje nije postojalo u našem krivičnom zakonodavstvu, mada je niz radnji iz tog krivičnog dela bilo inkriminisano drugim krivičnim delima. Za ovo delo je zaprećena kazna zatvora od pet do četrdeset godina.

Dr Milan Škulić objašnjava da se nešto drugačije definišu i postojeće inkriminacije koje se odnose na trgovinu ljudima i upotpunjavaju u vezi sa nekim međunarodnim obavezama. Kad je reč o zločinu protiv čovečnosti, pa i ratnim zločinima protiv civilnog stanovništva, postoji oblik koji se svodi na prinudnu prostituciju. U Rimskom statutu se takođe govori o seksualnom ropstvu, koje se nije pod tim imenom našlo u izmenama i dopunama našeg krivičnog zakona, ali se može podvesti pod prinudnu prostituciju.

S obzirom na to da se predlogom zakona predviđa i zamena pravosnažno izrečene smrtne kazne zatvorskom kaznom u trajanju od 40 godina, a da je smrtna kazna već bila brisana iz saveznog KZ, Škulić pojašnjava da je reč o novom obliku kapitalne kazne u našem krivičnom pravu, samostalnoj kazni kojom je zamenjena smrtna kazna. Međutim ipak je u pitanju čudna situacija. Naime, u našem saveznom zakonu je neko vreme figurirala smrtna kazna, ali se zbog primene saveznog Ustava nije primenjivala za dela predviđena saveznim zakonodavstvom. Kasnije je formalno eliminisana.
Ukazujići na to da je pomalo smešno što se pred usvajanje ustavne povelje i prestanak važenja države, a time i njenih zakona, donose predočene izmene, Škulić kaže da je prava šteta što se to tek sada čini jer su te izmene predočene mnogo ranije, a po njegovom mišljenju, bolje je ikad nego nikad“ da se to učini.