Novi balkanski trend pretvaranja optuženih grešnika u svece

Beogradski centralni trg oblepljen je stotinama postera sa kojih se smeši Radovan Karadžić. Na ulici se prodaju bedževi i majice s njegovim likom, a knjige koje napisao lider bosanskih Srba iz ratnog perioda mogu se naći u većini knjižara. Poslednje njegovo delo je zbirka dečijih pesama.

Karadžić je istovremeno jedan od najtraženijih ljudi na svetu, optužen za ratne zločine, između ostalog i za genocid, od strane tribunala Ujedinjenih nacija u Hagu. NATO je nekoliko puta bezuspešno pokušavao da ga uhvati kako bi se pred lice pravde izveli najodgovorniji za krvoproliće na Balkanu tokom devedesetih.

Uprkos tome, sve je više etničkih Srba u regionu koji ga doživljavaju kao sveca, čak i kao spasitelja. Ispod ovdašnjeg privida normalnosti pomaljaju se žitija osumnjičenih za ratne zločine.

Svaka etnička ili religijska grupa stvara mitologiju u kojoj se njeni najagresivniji ratni lideri, za koje se smatra da su počinili najgora zlodela, pretvaraju u heroje. Osim kod Srba, ovaj trend prisutan je i među etničkim Hrvatima, bosanskim Muslimanima i etničkim Albancima na Kosovu.

Glavni razlog današnjeg obožavanja tvrdokornih ratnih lidera je sveprisutno osećanje među pripadnicima nekada sukobljenih strana da su dobili manje nego što im je pripadalo kada su napustili jugoslovensku federaciju.

Srbi su sa Kosova isterali više od 700,000 etničkih Albanaca, da bi se na kraju sami povukli pred međunarodnim trupama. Albanci su se vratili, ali malo je onih koji osećaju da su stekli idealizovanu, nezavisnu domovinu za koju su se borili.

“Svi imaju utisak da su nešto izgubili. Nije ostalo ništa osim loših uspomena,” kaže Jakob Finci predsednik Jevrejske opštine u Sarajevu koji je tokom rata 1992-92. pomagao civile bez obzira na etničku pripadnost.

“A kako nemamo nove heroje, držimo se starih – Karadžića, Mladića, Izetbegovića,” kaže Finci ogorčeno. On ovde misli na Ratka Mladića, generala koji je optužen da je 1995. naredio pogubljenje više od 7,000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici kada su njegove trupe zauzele taj grad, i na Aliju Izetbegovića, ratnog lidera bosanskih Muslimana.

“Ovi nacionalistički likovi daju ljudima osećaj samouverenosti i superiornosti – zahvaljujući njima svaka od ovih grupacija oseća se odabranom,” kaže Warren Zimmerman, bivši američki ambasador u Jugoslaviji.

“Samo je jedan korak potreban od izjave ‘mi smo isto toliko dobri’ do stava ‘mi smo bolji’, što je samo još jedan način da se kaže da rat nije gotov.”

Sukobi oko granica imaju sve šanse da se ponovo dogode na mestima gde su etničke grupe i dalje žedne nacionalnog identiteta, uz osećanje da su nepravedno stopljene u druge narode ili religije, smatraju eksperti.

Takva je situacija u Bosni gde Muslimani, Hrvati i Srbi usiljeno dele teritoriju i moć u skladu sa mirovnim sporazumom koji je uz posredovanje SAD sklopljen u Dejtonu. Slično je i u širokoj regiji koju etnički Albanci nazivaju domovinom, a koja se prostire preko granica Jugoslavije, Makedonije i Albanije.

Bosanski Muslimani

Kao što će vam svi Bosanci potvrditi, svaki park u Sarajevu pretvoren je u groblje tokom rata 1992-95 u kojem je pobijeno gotovo 200,000 ljudi, od toga više od 100,000 Muslimana. Kako god se okrene, Bosna ostaje zemlja mrtvih. Gde god da krenete autom videćete bivše linije fronta, masovne grobnice i sijaset bombardovanih kuća.

Stoga ne čudi što ovde skoro svi misle da su izgubili suviše. Iako su mnogi previše umorni i slomljeni da bi razmišljali o nekom novom sukobu, potreba za nacionalističkom retorikom je toliko duboka možda upravo zbog tog neizdrživog osećaja gubitka.

Rat se vodio na nekoliko frontova. Bosanski Hrvati koji su većinom katolici, borili su se protiv bosanskih Muslimana, da bi kasnije ujedinili snage protiv Srba koji su pravoslavni Hrišćani.

U Sarajevu je gotovo dve godine po okončanju rata pompezno ponovo sahranjen lokalni gangster, Mušan "Caco" Topalović, u znak zahvalnosti što je odbranio opkoljene Muslimane. U pratnji 20,000 ožalošćenih, njegovo telo preneto je sa malog, nepoznatog groblja u prvi red muslimanskog groblja za ratne heroje koje se nalazi poviše čuvenog Turskog bazara. Njegov grob je mesto obožavanja; leti ono je prekriveno jorgovanima i ljiljanima.

Niko međutim ne pominje da su Topalović i njegova banda pobili 75 Srba, a njihova tela bacili u krečanu pored Sarajeva.

Topalovićeve zločine otkrili su muslimanski novinari što je razjarilo tadašnjeg predsednika Muslimana, Aliju Izetbegovića.

"Govorio je da smo izdali Bosnu, da smo izdali Islam, da smo strani špijuni. Pretili su nam telefonom. Ljudi na ulici su nas maltretirali," kaže Senad Pećanin, bivši urednik magazina 'Dani', autor jednog broja kontroverznih članaka, a sada kolumnista u istom listu. "Pomirenje u Bosni neće uhvatiti korena sve dok ljudi ne počnu da govore o zločinima koje su počinile etničke grupe kojima pripadaju."

Pre manje od godinu dana nekoliko stotina žena protestovalo je ispred zgrade u kojoj su haški istražitelji ispitivali Nasera Orića, bivšeg ratnog lidera Muslimana u Srebrenici. Mnogi veruju da je Orić pre masakra nekoliko hiljada Muslimana naredio napade na obližnja srpska sela.

Međutim, žene koje su živele u Srebrenici i čiji su sinovi i muževi poginuli misle drugačije. "Ako je Naser kriv, onda smo svi mi krivi," kaže Sabra Kovenić, 42, istrošena žena u štrikanom ljubičastom džemperu koja insistira da je Orić odlazio u srpska sela samo da bi ukrao hleb za izgladnele Muslimane.

Mirovne snage u Bosni se smanjuju, a nasilje raste. U noći 5. septembra kada je jugoslovenski nacionalni košarkaški tim pobedio na svetskom prvenstvu u Indijani, oko 200 mladih bosanskih Srba uputilo se automobilima ka Kozarcu, mestu gde je tokom rata izvršeno jedno od najjezivijih "etničkih čišćenja" Muslimana.

U mrklom mraku, ovi mladići su uz urlanje i pucnje uleteli u selo i počeli da lupaju po vratima muslimanskih kuća uzvikujući, "Ovo je Srbija!".

Zbog ovakvih incidenata, kao i zbog činjenice da su na poslednjim izborima pobedili ekstremni nacionalisti iz sve tri grupacije, mnogi se pitaju da li Bosna može opstati u sadašnjem multietničkom obliku.

"Ove različite grupe nisu došle do nacionalnih država koje su želele... tako da lideri koji žele da se odvoje i dalje nailaze na dovoljnu podršku ratnoj psihozi i zastrašivanju," kaže Aleksandar Pavković, profesor političkih i međunarodnih odnosa na univerzitetu Macquarie u Sidneju, Australija, i stručnjak za nacionalizam u Istočnoj Evropi.

"Oni sada čekaju da odu mirovnjaci, a onda će okrenuti drugi list."

Etnički Albanci

Po zelenim dolinama i krečnjačkim brdima južnog Kosova, pobunjenici koji su stvorili Oslobodilačku vojsku Kosova (UCK) idealizovani su još pre 1999. kada su se sukobili sa srpskim snagama. UCK je izvodila gerilske akcije i vremenom je dovoljno mistifikovana da bi se prikrili njihovi brutalni zločini.

Danas se nigde ne može naći link između idealizovanja ratnih komandanata i psiholoških priprema za sledeću pobunu. Čak i premijer Kosova, Bajram Rexhepi, iako uglađen i rečit, neumorno i otvoreno brani pobunjenike UCK, čime samo zateže odnose sa Srbijom.

Svoj dolazak na mesto premijera on je obeležio hodočašćem do doma Adema Jasharija, čuvenog gerilskog lidera u pobunjeničkom mestu Drenica, gde se Jashari Hvalio da je pobio srpske policajce. Jasharija, koji je život izgubio u borbi sa srpskom policijom, Rexhepi je opisao kao "mučenika" koji se borio za kosovsko-albansku stvar.

Prošlog leta Rexhepi je prednjačio u javnoj osudi mirovnjaka NATO zato što su uhapsili bivše lidere UCK zbog ubistva Albanaca za koje su verovali da sarađuju sa Srbima.

Masa ljudi zašla je na ulice u odbranu lidera UCK uzvikujući "Sloboda za oslobodioce!. Blokirali su ulice, a mirovnjake i policiju UN zasuli su kamenicama.

I drugi bivši lideri UCK su osumnjičeni za zločine protiv Srba. Više od 1,200 Srba na Kosovu je nestalo od 1998. kada je počeo ustanak Albanaca, do sada nijedan nije nađen.

Haški tribunal tek treba da podigne optužnice protiv lidera UCK, a glavni tužilac Carla Del Ponte kaže da će nekoliko optužnica biti spremno u sledećih par meseci. Kada optužnice budu podignute, lideri pobunjenika "postaće heroji", kaže Xhemali Maliqi, etnički albanski izdavač u Prištini, prestonici Kosova. "Postaće nedodirivi."

Malo je analitičara za Balkan koji veruju da će doći do promene granica koje bi se prilagodile proširenom i nezavisnom Kosovu. Da li će se ono proširiti na deo Makedonije koji je najvećim delom naseljen etničkim Albancima, jedno je od najosteljivijih pitanja. Svaki pokušaj da se tako nešto ostvari sigurno će se završiti sukobom, jer Makedonija je suviše mala da bi opstala kao država ukoliko izgubi taj region.

Hrvati

Tokom ratova devedesetih Hrvati su na neki način bili izuzetak, jer su u velikoj meri došli do monoetničke države koju su želeli. Etnički Srbi su nekada činili 12% hrvatskog stanovništva, a danas je njihov broj smanjen za dve trećine.

Ali čak i ta "pobeda" nije sprečila Hrvate da stvore mitologiju svojih ratnih lidera.

Hrvati smatraju da oni koji su dobili rat samim time što su pobednici ne mogu da budu ratni zločinci. A čak i ako su zlodela činjena, njih treba opravdati jer to je bio deo odbrane hrvatske domovine.

Nenad Ivanić, poznati hrvatski novinar i nacionalista, na sledeći način brani penzionisanog generala Ante Gotovinu, optuženog od strane Haškog tribunala za rukovođenje operacijom u kojoj su pobijeni etnički srpski civili, spaljene njihove kuće i svi tragovi uništeni.

"Nikada se u istoriji nije desilo da pobednika izvedu na suđenje," kaže Ivanić. "SAD su počinile ratne zločine u Vijetnamu i Nagasakiju, a nikada se nisu izvinile. Britanska vojska je bombardovala Drezden s ciljem da pobije civile, i niko ih nije izveo pred sud."

"Pred sud su izvedeni poraženi Nemci," kaže Ivanić.

Srbi

Po jugoslovenskoj prestonici vise posteri Radovana Karadžića na kojima piše: "Svaki Srbin je Radovan."

Poruka je jasna: Ako međunarodna zajednica uhapsi Karadžića i izvede ga pred sud, to će biti suđenje svim Srbima. Njegove aspiracije su iste kao i želje srpskog naroda; njegovi snovi su njihovi snovi.

A zapad ga doživljava kao ultranacionalistu, koji je spreman na najbrutalnije kampanje religijskog – i etničkog – čišćenja u ime stvaranja države za bosanske Srbe.

On je jedan od nekoliko ljudi koje je Haški tribunal optužio za genocid – druga dvojica su Mladić, vojni komandant bosanskih Srba tokom rata, i bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević kojem se sada sudi u Hagu.

Ali to nije ono što Srbi vide u Karadžiću. Za njih on je arhetipska herojska figura: pesnik, političar, vešt borac. Nebitno što on ima i par ne tako dobrih osobina.

Njegova vizija u skladu je sa predanjima etničkih Srba po kojima se oni do smrti bore za svoju domovinu.

Karadžić sam promoviše mit da su Srbi bili žrtve genocida svaki put kada su bili pod nečijom vlašću – prvo pod Otomanskim Turcima, austrijskim habsburzima i na kraju pod nacističkim režimom u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.

On danas izbegava hapšenje kao srpski Robin Hud, krijući se po planinama Bosne ili Crne Gore i iz carstva stvarnosti prelazi u legendu.

Posmatrači smatraju da će se to i desiti ako Karadžić bude uhvaćen i izveden pred sud. Umesto da shvate koliko su gnusni zločini koje je učinio, ljudi će to doživeti kao potvrdu njegovog herojstva.

 Finci, lider Jevrejske opštine u Sarajevu, smatra da s Karadžićem nema pozitivnog ishoda. “Ako bude poslat u Hag,” kaže Finci, “postaće mučenik, a zatim svetac.”