Dobili smo provizorijum

Bilo bi mnogo racionalnije da ustavnu povelju nismo "kuvali" toliko dugo. Sad ćemo biti u velikim zakašnjenjima. Dok to svetu objasnimo, opet ćemo imati imovinsku štetu.

Ovo što smo dobili jeste jedan provizorijum, koji kao i drugi provizorijumi ne mora da bude ni sasvim kratkotrajan ni večit.

Uz ovakav obazriv stav o povelji i državnoj zajednici koju ona uspostavlja prof. Vojin Dimitrijević, u razgovoru za "Politiku", kaže da mu je prva misao - kamo sreće da smo 1990. godine, kad je poraslo uverenje da Jugoslavija kao takva ne može da opstane, krenuli putem nekog mirnog razdruživanja. Moglo je to da se učini i da prođemo bez ovakvih užasnih žrtava.

A sada pada i taj mit da su neki narodi posebno bliski i da će se zbog toga drugačije ponašati. U pitanju su, tvrdi on, interesi, a cela "ta retorika o bratstvu Srba i Crnogoraca i njihovoj istovetnosti polako se gubi jer su u pitanju interesi".

Važna integracija u Evropu

Ovaj istaknuti ekspert za međunarodno pravo budućnost državne zajednice vidi ovako:

- Ako učinimo da se integrišemo u Evropu, onda te razlike neće biti značajne. Ako se ne integrišemo, razdvajanje na dve države biće mnogo dramatičnije, a tada bismo morali da se ponašamo što racionalnije.

Prof. Dimitrijević, inače, ne veruje da će ustav Srbije biti mogućno lako doneti.

- Sve su indicije da to neće ići brzo, posebno ako se ima u vidu da je ova povelja, koja govori o jednoj elementarnoj državi, tražila toliko vremena za pripremu. Moje je shvatanje da taj konsenzus - a ustav su pravila igre, treba zapisati tako da se ne zna ko će bolje a ko lošije da prođe. Posle 5. oktobra imali smo konsenzus svih političkih aktera da treba izmeniti sistem na kojem je počivao Miloševićev režim. Tada je bila prilika da se to uradi odmah jer se znalo šta se neće, a moglo se definisati ono što se hoće. Taj entuzijazam trajao je samo neko vreme. Potom je počela jedna vrsta mrcvarenja u kojem je spremnost za korenite promene nestala - ističe on i dodaje da je prevladalo mišljenje da se promene mogu sprovesti putem neke "stvaralačke" primene Ustava od 1990. godine, a time što je Milan Milutinović pristao da ne koristi svoja ovlašćenja ova se praksa ukorenila.

Tako su, kaže on, nastale dve stvari koje su umanjile taj konsenzus: prerano sukobljavanje u pobedničkoj koaliciji, prerani prelazak diskursa sa opšteg na dnevnopolitički i prerano rivalstvo u sticanju pozicija, što je, zajedno s legalizmom, doprinelo da se u mnogim sferama rehabilituje onaj obrazac koji je postojao za vreme Miloševića.

Zato Dimitrijević smatra da ovom poslu sada pristupamo u nepovoljnijim okolnostima. Političke stranke na taj ustav gledaju, recimo, kao one u Crnoj Gori - kako će neke odredbe da se odraze na njihov uspeh na prvim izborima.

U prilog tome on navodi jedno pitanje o kojem može teoretski da se raspravlja, ali nije sudbonosno - pitanje izbora predsednika Republike. Lično misli da je njegov izbor u parlamentu bolje rešenje, ne zato što će pri tom neka stranka bolje da prođe, već je "u tranziciji bolje da imamo predsednika kao neku reprezentativnu ličnost, koja može da bude objedinitelj". S tim u vezi pominje mađarskog predsednika Arpada Genca, čiji je dolazak na funkciju bio plod kompromisa u parlamentu a ne kampanje.

Nevažno pravno, a ljudi spremni da ginu

Našeg sagovornika podsećamo na neke predloge ustava koji su već urađeni i koji su u javnosti izazvali veliku polemiku, prvenstveno zbog dileme da li Srbiju treba definisati kao državu srpskog naroda ili državu građana.

U vezi s tim čija je država postoji, objašnjava, i jedan paradoks. Pravno, to nije važno jer je to deo preambule a nije operativni deo ustava. Praktično, istorijsko iskustvo nam pokazuje da su ljudi spremni da ginu zbog toga (najteže je Srbima u Hrvatskoj palo to što više nisu konstitutivni narod već manjina, a bilo je traumatično i u BiH). Zato je potreban kompromis i među teoretičarima. Znači da ustav ne mogu da pišu samo oni, već i ljudi s političkim iskustvom.

Prema teoriji, ako proglasite građansku državu, onda zaštita manjina nije potrebna, kažu teorijski čistunci, a s druge strane, Dimitrijević podseća na mišljenje da samo ako definišete državu kao državu Srba, onda morate da štitite manjine.

Na naše pitanje koliko bi u svemu tome mogao da pomogne projekat Beogradskog centra za ljudska prava, koji je svojevremeno uradila grupa stručnjaka, odgovara da je u tom dokumentu nađen kompromis tako da Srbija bude država građana, ali zasnovana na nekoj tradiciji srpske države. Možda je, podvlači on, ovo prava mera.

Pored toga, Dimitrijević navodi da su se pojavili i drugi nacrti ustava: DSS-a, Foruma juris iz Novog Sada i profesora Pavla Nikolića. Optimistički je to što se svi oni slažu oko toga da je najvažniji deo ustava onaj o ljudskim pravima.

- Ustav se ne piše kao na Žabljaku, za pet dana, ali ustav Srbije, sa već četiri ozbiljna projekta, može da se napiše za godinu dana - ističe naš sagovornik i kao moguće "vruće" tačke navodi pitanje monarhije ili republike, ali i u kojoj meri će se ići u decentralizaciji i pitanje regionalizacije.

Kad je reč o ustavnoj reformi u našoj republici, prof. Vojin Dimitrijević se zalaže za ovakav redosled stvari: da se promeni Ustav, da se ide na parlamentarne izbore i da se predsednik bira u parlamentu, čime bismo bili pošteđeni "populističke kampanje", jeftine demagogije i taloga vulgarnosti. Njegovo mišljenje je, međutim, da će "ova Srbija pre da se oporavi ekonomski nego moralno" i da ozbiljno treba shvatiti opomenu da demokratija kod nas može da se izbruka.