Kako ne zaboraviti Srbiju

Kad je premijer Srbije prosle nedelje zatrazio od grckog sefa diplomatije Jorgosa Papandreua da, dok Grcka predsedava sledecih sest meseci Evropskoj uniji (EU), utice na vlade petnaestorice i da zvanicni Brisel ne zaboravi Balkan, imao je za to bezbroj razloga. Izabrao je jedan, s drzavnicko-politicke tacke gledista krajnje opravdan. Posto je EU maksimalno vec angazovana oko prijema novih deset clanica, kandidata iz posthladnoratovskog perioda, s dosta nepoznanica kako ce da im bude sa "starom petnaestoricom", lako se mogu, misli premijer Srbije, zaboraviti druge zemlje, poglavito one balkanske.

Grcko predsedavanje EU bas sada moze se, dakle, nazvati i nekom vrstom srecne okolnosti: komsiluk, s tradicionalno bliskim vezama i razumevanjem (uprkos nikad ukinutih viza), zainteresovan za ovdasnje trziste I, sto je najvaznije, u punom zamahu priprema za predstojecu Olimpijadu. Ova poslednja okolnost narocito je bitna, pogotovo sto Srbiji i SRJ ne ide bas sve ekonomski glatko, pa su veze, saobracajne i druge komsijske, veoma vazne i na obostranu materijalnu korist. Dok Olimpijada ne prodje.

Kad bi, medjutim, razlog "evropskog zaborava" Balkana, a zapravo Srbije, Crne Gore ili SRJ, bio zaista, kako Djindjic misli ili bar kazuje, jedino izazvan novim clanstvom u EU, masovnoscu koja neminovno radja i nove probleme, ponekad cak i nepredvidjene, ovde bi i politicari i stanovnici SRJ koji teze Evropi mogli da budu spokojni. Znacilo bi to ono "klasicno nase" - da neprilike, sada i u EU, izazivaju uglavnom - drugi, dok Beograd ili Podgorica u tome jedva da imaju neku negativnu ulogu. Utoliko bi i posao Grcke i ministra Papandreua u sledecih sest meseci bio nekako laksi. Pogotovo sto se slozio sa predsednikom Kostunicom i premijerom Djindjicem da "Povelja stabilizuje Balkan", a eto je bas na pomolu posle devet plodnih meseci pregovora.

Mislilo se, naravno, na ovu ustavnu povelju o stvaranju "nekonvencionalnog oblika drzave" (manir da se uvek bude u necemu prvi, makar eksperiment na kraju i doveo do eksplozije) izmedju Srbije i Crne Gore koja je navodno usvojena, odmah po Papandreuovom odlasku, mada - zapravo nije. Moglo bi se cak zakljuciti, s pravom ili ne, da je "stabilizacija Balkana", ako od toga zavisi, nekako na tankom koncu. Jos se zapravo ne zna da li ce i kada i kako Povelja s pratecim zakonom biti usvojena u republickim parlamentima. Jos manje se zna u kakvoj ce drzavi (osim sto nije slicna nijednoj drugoj) ovaj narod ziveti i narocito koliko ce ga to dodatno kostati.

Zasad je jos jedino zvanicno obelodanjeno da novih izdataka za pasose nece biti, jer ih odmah nece menjati. Produzava se vaznost onih iz SRJ cak i ako bude nepostojeca. To se pokazalo kao dobro iskustvo sa dugogodisnjim drzavljanstvom u pasosima SFRJ kad je vec davno bila ubijena. S te strane ne bi trebalo da bude nikakvih problema, kazu zvanicnici, mada nije bas sigurno da je to i najvaznije, narocito kao usteda gradjanstvu. Stanovnici sadasnje, ali danas je sve jasnije ni buduce nekonvencionalne drzave Srbije i Crne Gore nisu narocito dobrodosli uglavnom nigde u svetu, pa ni u zemlje EU. Pasosi postaju suvisna kategorija, narocito kad susedna, inace otvorena, Madjarska udje u EU i u junu takodje uvede vize.

Zakasnela Povelja je, ko se jos seca, inace trebalo da odvede promptno i novonastajucu drzavu Srbiju i Crnu Goru u Evropu, preko nekih institucija, pre svega Saveta Evrope, ali nije, uprkos obecanjima domacih politicara, bar jednom nedeljno u poslednjih devet meseci, da ce se sloziti medjusobno i da ce se to desiti koliko sutra.

Kad se sve to ima u vidu, onda je stvarno umesna molba Djindjiceva da Papandreu pokusa da Evropa ne zaboravi u stvari - Srbiju i verovatno Crnu Goru. Samo ne zato sto ce nova desetorica okupirati paznju zvanicnog Brisela, vec zbog toga sto je sve manje "briselske" paznje upuceno na ovu stranu. Sporost u realizovanju proklamovane politike, ekonomskih reformi, zavadjenost domacih politicara izazvana rivalstvima, tastinama, ali i nedovoljno strateski artikulisan put u Evropu, uz to sa izrazitim nagonom za destrukciju (stalno neko nekog rusi, bilo na navodnim demokratskim prevremenim izborima ili opanjkavanjima), stvorili su neku vrstu ravnodusnosti ne samo ovdasnje javnosti, birackog tela, vec i u glavnim i bitnim krugovima EU.

U vremenu teskih ekonomskih poremecaja u svetu, rastuceg siromastva koje po pravilu preti svakojakim revolucijama, u vremenu terorizma najgore vrste, izrastanju jedine velike sile u jastreba koji moze da zatamni nebo ratnim razaranjima i osvajanjima - da li bi stvarno neko ozbiljan i veoma bitan u svetskoj zajednici jos mogao da se bavi ovdasnjim neprilikama koje pri tom nije ocekivao na ovakav nacin posle 5. oktobra 2000. godine! Zbog toga su se samo u jednom danu, ma sta govorili neki politicari - strani ili domaci - iza scene, mogle steci lose vesti i iz Saveta Evrope (SE) i iz Evropske unije i iz Vasingtona.

Prva je da "nova nekonvencionalna drzava" nece biti primljena ovog januara u SE, "jer nisu ispunjeni svi uslovi" koji se, uzgred receno, samo odnose na ono sto je ovde uradjeno, a nemusto ostalo i u Povelji i u Zakonu koji je prati. Istovremeno to je i poruka da su se dzabe srpsko-crnogorski "pregovaraci" zurili devet meseci da sada prelome preko kolena i Povelju i Zakon.
    Iz EU i SAD stize upozorenje da nisu sada, kako je premijer Djindjic takodje trazio, spremni da ista urade na resavanju zamrsenih odnosa na Kosovu i sa Kosovom. Svi kazu "jos je rano za pregovore" (imaju preca i mozda pametnija posla sa manje zavadjenim i efikasnijim ljudima po svetu, cak i na Balkanu, od ovdasnjih). Da nisu mnogo s ovom porukom promasili jeste i klasicna okolnost da se ni ovde svi ne slazu da je Kosovo sada tema!

Pri svemu tome, svi porucuju da je Hag na prvom mestu, pa onda sve drugo. Kao da je to uopste neka novost, posto i Brisel i Strazbur i Vasington i Njujork (UN) stalno govore to isto i vec su u prilicnoj meri izgleda s tim dosadili domacim politicarima.

Zato kad se sve to sabere, pa jos dodaju skromni ekonomski rezultati, odsustvo stranog kapitala, cak sve vise i kreditnog i donatorskog i uobicajene pomoci sveta drzavama u tranziciji, ne bi bilo na odmet okrenuti se malo oko sebe. Mozda ce se, bar kroz maglu, videti narastanje nekog zida o koji se jos glava ne moze bas razlupati, ali ni lako mnogo rupa probusiti. Izolacija ne mora odmah da bude bas vidljiva, ali deluje.