Sustigla nas istorija

Doktor Latinka Perović, istoričar i autor mnogobrojnih knjiga i studija iz istorije XIX veka i savremenih događanja, u intervjuu za naš list iznela je svoja gledišta na zbivanja u našoj zemlji.

Godinama proučavate razvoj društvenih ideja u Srbiji, posebno razvoj socijalističke ideje. Kakav je odnos prema tom nasleđu danas?

– Mala, siromašna i neprosvećena zemlja – na početku XIX veka ni milion stanovnika, uoči Prvog svetskog rata tri miliona, od čega devet desetina čini seljaštvo – Srbija nije mogla iznedriti originalne ideje. Stvarna istorija društvenih ideja u njoj je istorija recepcije velikih evropskih ideja i njihove prerade do neprepoznatljivosti izvora.

Danas izgleda kao da Srbija treba da se oslobodi tereta levih ideja koje su joj bile silom nametnute, a one su zapravo proizašle iz njene socijalne istorije. Središno mesto koje u mojim proučavanjima društvenih ideja u Srbiji ima ideja socijalizma nije po mom izboru već po logici stvarne istorije koju sam u istraživanjima sledila.

Socijalizam kao ideja se javlja na levici vrlo tankog liberalizma šezdesetih godina XIX veka, da bi osamdesetih godina evoluirao u radikalizam. Među srpskim intelektualcima sve do Drugog svetskog rata malo je javnih ličnosti u čijem intelektualnom formiranju nije sadržana i ideja socijalizma. Krugu srpskih socijalista koji su to postali školujući se u Cirihu sedamdesetih godina pripadale su ličnosti koje su u političkom, kulturnom i naučnom životu Srbije ostavile dubok trag: Svetozar Marković, Nikola Pašić, Pera Todorović, Pera Velimirović, Jovan M. Žujović, Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji. Niko od njih nije poricao svoje socijalističko poreklo. Jovan M. Žujović, jedan od utemeljivača nauke u Srbiji i potonji predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, govorio je: „Ciriškoga se duha ne odričem ukoliko je to duh slobode i napretka”.

Samo je bibliografija Vuka Stefanovića obimnija od bibliografije rodonačelnika srpskog socijalizma Svetozara Markovića. On je privlačio pažnju zapadnoevropskih i američkih istoričara, o ruskim i balkanskim da se i ne govori. Marković spada u retke ličnosti koje u našoj nacionalnoj istoriji nisu menjale mesto. Radije je prisvajan nego osporavan. I to nije bez osnova.

Kako tumačite takav odjek ideje socijalizma u Srbiji?

– Srpski socijalizam XIX veka bio je patrijarhalan odgovor na izazove modernog evropskog društva. U zapadnoevropskim socijalističkim učenjima nađena je mogućnost da se očuvaju principi tradicionalnih ustanova ekonomskog i političkog života srpskog naroda: zadruga, opština i samouprava. Ne treba zaboraviti da su procesi kroz koje Srbija prolazi u XIX veku uporedivi sa procesima kroz koje je Zapadna Evropa prošla u XVIII, čak u XVII veku. Ideja o neponavljanju zapadnoevropskog puta koja je po definiciji antikapitalistička i antiliberalna izražava frustrirajuća svest o razvojnom jazu. Ona formira ideologiju kojoj društvena misao u Srbiji duguje nekolike ideje: ideju narodne države nasuprot pravnoj državi; narodne samouprave nasuprot podeli vlasti; narodne partije koja je po samorazumevanju jedini predstavnik interesa naroda kao socijalne i nacionalne celine. To je ta matrica koja se teško menja.

Karakterišući stanje u kojem se Srbija našla na razmeđu XX i XXI veka, rekli ste da je nas sustigla naša vlastita istorija. Kako biste obrazložili tu svoju konstataciju?

– Početkom ove godine, troje srpskih istoričara srednje generacije – Ljubodrag Dimić, Dubravka Stojanović i Miroslav Jovanović objavili su knjigu „Srbija 1804–2004”. Povodom 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i početka izgradnje moderne srpske države prihvatili su profesionalni izazov da naprave bilans razvoja Srbije u poslednja dva veka. Njihov poziv na dijalog još je bez odziva. Naravno, moguće je marginalizovati njihove nalaze i izbeći raspravu, ali to neće ukinuti protivrečnosti u stvarnosti, koje su se dramatično izoštrile u poslednjoj deceniji XX veka. U prvom redu, rascep između političke modernizacije sa jedne strane i arhaične i stagnantne ekonomije sa druge, kao i između razvoja realne države po dubini i teritorijalne ekspanzije da bi se stvorila etnička država. Nerazrešenost ovih protivurečnosti dovela je Srbiju do izbora pogrešne strategije na kraju XX veka i drži je u stanju dubokog rascepa između samopercepcije i stvarnog stanja.

Da li su te protivrečnosti karakteristične i za Srbiju posle 5. oktobra 2000. godine?

– Upravo je razvoj posle 5. oktobra 2000. godine potvrdio da se tek kad u društvu i ono što je objektivno rđavo postane jasno, otvara mogućnost za traženje rešenja. Factum brutum srpskog stanja: nedovršenost države, propala ekonomija, nepovoljni demografski trendovi, nivelacija kriterijuma svake vrste koja proizvodi apatiju i nesigurnost, nedostatak perspektive za generacije koje dolaze – opire se uprošćenim tumačenjima za kojima se, u odsustvu napora pa i intelektualnog potencijala da se razume ono što se dogodilo, najčešće poseže. Tvrdnja da je Srbija samo objekt istorije, žrtva interesa velikih država i koalicija malih, jednostavno nije istinita. Promišljanje vlastite istorije podrazumeva dešifrovanje ključnih protivrečnosti razvoja i ponuđenih strategija njihovog razrešavanja.

U svakom slučaju, ako se ne shvata da je razvoj posle Drugog svetskog rata, a naročito u poslednje dve decenije, povećao međuzavisnost u svetu i da je Balkan kao nikad u svojoj istoriji u mreži te međuzavisnosti, Srbija može postati inkompatibilna sa drugim zemljama u samom regionu. Ako sve te zemlje imaju tržišnu privredu a Srbija podržavljenu, ako su sve one sekularne a Srbija ima tendencije ka teokratskoj državi, ako se sve one pridružuju evroatlantskim integracijama a Srbija ima devetnaestovekovno shvatanje suvereniteta – zatvaranje je neizbežna posledica. Nakon svega, zatvorena zemlja je modus vivendi struktura koje su nastale u ratovima devedesetih godina. U zemlji zapuštenoj i osiromašenoj, bez unutrašnje ekonomske i društvene dinamike i vladavine prava, sveopšte korumpiranje je glavna politička filozofija tih struktura.

Da li će to uticati na spoljnu politiku zemlje?

– Već utiče. Sukobi sa jednom susednom zemljom mogu biti incident. Ali, sukobi sa gotovo svim susednim zemljama, uz odbijanje dijaloga sa Albancima, govore o konstrukcionoj greški u politici.

Nesporazumi sa Makedonijom, Crnom Gorom, Hrvatskom nisu samo vratili retoriku iz devedesetih godina već su otvorili pitanje odnosa prema politici koja je dovela do ratova. Na šta se nakon svega računa? Na silu i to u situaciji kad vodeći ljudi u Vojsci govore o tome da je ona na granici egzistencijalne izdržljivosti? Na Rusiju koja ima suviše posla i kod kuće i koja svojim trajnim državnim interesima nikada nije pretpostavljala nesporne emocije prema srpskom narodu? Puštanje iz boce starih duhova može samo da podstakne haos koji bi teško bilo kontrolisati. Rat, makar samo u glavama, isključuje mogućnost koncentracije na mirnodopske poslove, na razvoj ekonomije, prosvete, kulturnih i političkih institucija.

Da li je onda moguće suočavanje sa prošlošću?

– Hteli mi to ili ne, suočavanje je već u toku. Pred Međunarodnim sudom u Hagu teku procesi optuženima za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava u jugoslovenskim ratovima. Iz zemlje se pred taj sud upućuju novi optuženi. I pred domaćim sudovima se vode procesi optuženima za počinjene zločine. Svakodnevno se rekonstruiše jedna razvijena tehnologija smrti: ubijanje civila, hladnjače, spaljivanje leševa, primarne, sekundarne i tercijarne grobnice, DNK analize... To dovodi do emotivne zasićenosti ako se ignorišu činjenice i ako izostane moralna samorefleksija. Simetrija zločina zatvara „đavolji krug”, ona relativizuje ubijanje. Kako je drugačije moguće suočavati se sa istinom osim spoznajom istine o sebi? U šta vodi podozrenje prema činjenici da se ovaj princip prihvata i u drugim politički zrelim narodima?

Kako u tom svetlu vidite obeležavanje desetogodišnjice zločina u Srebrenici?

– Mislite, kako vidim naše društvo u svetlu zločina u Srebrenici? U onome što se dogodilo u Srebrenici svet je prepoznao povratak genocida u Evropu. Zato je Srebrenica i dovela do preokreta u odnosu međunarodne zajednice prema ratu u Bosni i Hercegovini. Kvalifikacija zločina u Srebrenici izvedena je iz Međunarodne konvencije o genocidu, geneze i etiologije genocida koje su rezultat čitavih nauka, iz iskaza planera i brojnih aktera masakra.

O Srebrenici je napisano više knjiga. Prošle godine, na međunarodnom skupu „Mitovi Balkana” upoznala sam autora jedne od tih knjiga, holandskog naučnika Gera Dejzingsa. Uoči dana kada je podneo referat o Srebrenici, nije došao na zajedničku večeru: želeo je da se skoncentriše. Kad sam mu, posle referata, prišla, rekao je: „Celu noć nisam zaspao”. To su skrupulozni ljudi sa visokom profesionalnom etikom. Ako ignorišete njihove nalaze, ne možete im biti partner, vi zapravo i sami ulazite u polje njihovog istraživanja.

Kao kompas u istraživanju svakog genocida naučnici uzimaju žrtve. U Srebrenici je za četiri dana ubijeno oko osam hiljada ljudi. Odakle je krenulo pretvaranje ubijanja u zanat? Od onog uveravanja da ako ne umemo da radimo, umemo da ratujemo? Ta strategija je završila u zločinu, i to se ne može skriti. Njena je poslednja odbrana da se sa tim identifikuje čitav narod. Tvrdnja da suprotno stanovište nije popularno i da odnosi glasove na izborima nije ništa drugo nego pokušaj kolektivizovanja krivice. U krajnjoj liniji, to je učvršćivanje zaostalosti da bi moglo da se na njoj parazitira. Taj krug od udvaranja narodu do njegovog preziranja kad stigne račun više puta je opisan.

A desetogodišnjica „Oluje”?

– U složenoj istoriji odnosa Srba i Hrvata, „Oluja” nije jedini događaj koji oni različito interpretiraju. Pada mi na pamet sukob između srpske vojske i domobrana 5. decembra 1918. godine. U svakom slučaju, suštinska razlika iz koje proističu i sve ostale tiče se različitog razumevanja jugoslovenske države. Sa stanovišta dugoročnog interesa srpskog naroda, dve mi se stvari čine posebno važnim. Upotreba srpskog naroda kao materijala za ostvarenje velikodržavnog projekta, a onda njegovo puštanje niz vodu. Od ljudi je uvek bila važnija teritorija. To nije dedukcija već eksplicitno stanovište izvođača velikodržavnog projekta. Zato ni ovog puta žrtve nisu bile u prvom planu. Sve dok se ne prihvati nova realnost, i Srbija i Hrvatska ne urede kao pravne države, tinjaće nada u obnovu velikodržavnog projekta, odnosno potreba da se on osujeti.

Kako saznajemo, u poslednje vreme radite na Zborniku dela Zorana Đinđića?

– U stvari, jedan multidisciplinarni autorski tim već duže se bavi pisanim delom Zorana Đinđića. O njemu se mnogo piše, ali se on retko citira. Njegova bibliografija ima 252 jedinice, od toga je 11 na nemačkom jeziku.

Uz Jovana Ristića, Stojana Novakovića, Milana Piroćanca, Milovana Milovanovića – Zoran Đinđić spada u najtemeljnije obrazovane ljude u političkoj istoriji Srbije. Da bismo ga pročitali, nije potrebna distanca. Ne možemo znati unapred šta će pokazati analiza u celini. Ali već sada smo sigurni da naš trud stoji nasuprot pokušaju da se pojava Zorana Đinđića u srpskoj politici trivijalizuje.