Veliki čovek reformi

Zoran Đinđić je imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, "Srbiju u Evropi" - Neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvršile posao

Iako se nije bavio čistom filozofijom desetak godina pre svoje pogibije, iako je izgledalo da mu je sve jasno, ipak je Zoran Đinđić, i kao filozof, postavljao neka pitanja i sebi i svima nama u srpskom narodu, ne samo u Srbiji. Pre skoro četrnaest godina, Đinđić je postavio i sledeće pitanje: "Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put, ili bi 'vožnja u rikverc' samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?"

Sigurno je, i pored svih čestih protivurečnosti pisaca i govornika, da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, "Srbiju u Evropi". Na izgled, većina našeg življa kao da bi htela "u Evropu", ali u stvarnosti, ne samo u podsvesti, vladajući ljudi, bar većina njih, svesno žele da zaustave "normalan put". I tu ima čuvene dvostruke aršine: formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi ili šta nam buduća Evropa "traži", ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u "rikverc". Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko, nego i dalje, unazad, u titoističke strukture, i još dalje u nešto neviđeno. Mislim da smo u pravu kad javno kažemo da naša pravoslavna Crkva nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka - kao danas!

Đinđićevo pitanje o evoluciji ili revoluciji bilo je jasno postavljeno, a i njegov odgovor je u jednom drugom trenutku bio jasan i kategoričan: "...niko u ovoj zemlji ne veruje da, i uprkos izborima..., do promene vlasti može doći mirno". To je rečeno devet godina docnije od postavljenog pitanja, dakle 2000. godine. I tu sada valja da se zaustavimo i pokušamo da raspravljamo o evoluciji i revoluciji, pitanje koje se postavlja još od prvih dana modernizacije Srbije osamdesetih godina XIX veka, pa sve do komunističko-partizanske gerile protiv okupatora 1941. godine, i pripreme za "svetsku revoluciju", ne samo za revoluciju u okupiranoj Jugoslaviji. Pitanja su ozbiljna, iako je bilo lako i onda i danas povesti se za talasom, ili vući "u rikverc", kako kaže Đinđić.

Od teorijske rasprave o evoluciji i revoluciji, valja se vratiti na naše stvarnosti. Zemlja je već preživela i preživljavala jednu revoluciju koja je "tekla" od 1941. do devedesetih godina, dakle pola veka, te su njene tekovine ostale, bez obzira kakvog su kvaliteta. Teško je bilo stariju generaciju uvući u jednu novu revoluciju, a mlađe generacije, iako nisu svesno razumevale, osećale su da je za jednu revoluciju potrebno ne samo obaranje vladajućih ljudi i uklanjanje postojećih ustanova, nego i revolucionarna disciplina, i revolucionarna ideologija, i revolucionarna vera. Toga nije bilo kod mlađih, bilo je samo ideja kontrarevolucije, ali praktično te ideje nisu mogle da se razviju. (Uostalom, ne znamo da li je ikada igde kontrarevolucija izašla ispred istorije sa svršenim zadacima.)

Poslednja reč u navedenom Đinđićevom stavu je: "mirno", tj. da niko ne veruje da do promene može doći mirno. I zato je našoj stvarnosti, kakva je bila s dolaskom Miloševićevim i zaustavljanjem svake evolucije, najbolje odgovarao neki "srednji put". Peti oktobar 2000. bio je, u stvari, samo prevrat i za taj prevrat niko nije više odgovoran i zaslužan nego Zoran Đinđić i Demokratska stranka. Međutim, u Petom oktobru učestvovale su i druge "antimiloševićevske snage", ali snage koje nisu želele "regularne civilizacijske tokove", već poruku da "jedemo srpsku salatu" (ne makedonsku), da ne primamo za manuelne radnike Albance (iako rade po Beogradu u hiljadama, i danas), one antimiloševićevske snage u kojima između ostalih postoji i ministar-cirkuzan koji nam skreće pažnju da kad Patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju!

I ta činjenica, da dobar deo našeg javnog mnjenja - i kad se uzme u obzir apstinencija - kao da ne želi da ide "civilizacijskim tokovima", kazuje mnogo. I to je glavni problem bio za Đinđića i za sve nas: kako da povećamo broj naših sugrađana koji bi želeli da podrže put u "civilizacijske tokove". Tu ne vredi podražavanje Đinđića kao političkog simbola, tu ne vredi pretnja Đinđićevoj stranci koja je bila i ostala na čelu reformističkog pokreta u ovoj zemlji. Zoran Đinđić je bio daleko više kritički raspoložen, uviđao je naše stvarnosti više nego možda iko drugi, u odnosu na celo naše srpsko društvo. "Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti". To i tako je rekao Đinđić za američki Los Angeles Time godine 1997. Samo da navedemo jednu važnu pojedinost za istoriju devedesetih godina: Miloševićev režim od 1987. do 2000. nije bio samo autoritaran, nego i autoritativan. Kao i državni udar kralja Aleksandra januara 1929. godine, autoritaran režim Miloševića bio je i autoritativan. To izvesni naši ljudi, siromašni duhom, ne uviđaju. Ne uviđaju da je Milošević bio harizmatička ličnost, ili je postao posle 1987, kad je nastala kriza opstanka jugoslovenske zajednice, odnosno ratovi po Hrvatskoj i po Bosni i Hercegovini.

Za upoznavanje čina od Petog oktobra i za upoznavanje složene ličnosti neimara te borbe za reforme, promene, "normalan put", potrebno je zamisliti se u toku pročitavanja jedne knjige o kojoj nije pisano mnogo. A to je "Zoran Đinđić - Srbija u Evropi", izdanje Tanjuga od prošle 2004. godine. U toj knjizi nisu, prirodno, skupljeni svi govori i članci Zorana Đinđića, ali su sabrani svi koji čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića. Mislim da bi u ovom trenutku vredela ne samo sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike, nego i jedne takve pogibije u kojoj je učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao "legalisti" oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji, tako i oni pojedinci i zavereničke grupe - počev sa izvesnim vladikama, novinarima, ekspertima za televiziju, izvesnim opozicionim strankama, i svesnim rukovodiocima naše nekada "najpopularnije ustanove" kao što je bila takozvana naša "narodna odbrana". Vrlo bi zanimljiva bila opaska da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, već poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra, Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, verovatno ne bismo znali danas za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS... (Naravno, uvek ima izuzetaka. Na primer, ministar pravde nema nikakve posredne ni neposredne veze s Petim oktobrom, on dolazi iz one starije i plodnije strukture, iz "slavnih vremena" kad je Državnom bezbednosti komandovao poznati naš jugoslovenski i slovenački liberal Stane Dolanc...)

Zoran Đinđić nije bio poznat kao izuzetni postkomunistički antikomunist, iako je kao mlad već hapšen od ondašnjih već rashodovanih, vladajućih rukovodilaca, ali je na komunizam gledao i istorijski i sociološki na jedan poseban način. "Korene totalitarizma vidim u nerešenim problemima, u nekakvom siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni". A prethodna rečenica ovoj misli je sledeća: "Svoju najvažniju ulogu vidim u modernizaciji zemlje". Ovde za trenutak treba zastati zbog orkestrirane propagande da je Zoran Đinđić bio zapadni poslušnik. U više navrata, posebno posle dolaska na vlast, Zoran se žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica s dvostrukim aršinom, jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našim mnjenjem, nije "varao" zapadne predstavnike kao što je to činio Milošević, a što je došlo glave i njemu i nama, kao srpskom društvu. (Da, ima varanja svuda, ali treba znati zakone života: lakše je varati kad ste jaki i vi odlučujete, nego kad ste slabi i kad se o vama odlučuje.)

Ovu storiju o odnosima između Zapada i našeg sveta izuzetno je opisao sam Đinđić, i ona pokazuje više stanje našeg duha u društvu nego sam problem: "...a ja sam u očima mnogih Srba nemački špijun. Štaviše, 1998. jedna seljanka u Leskovcu me je pitala: 'Da li si ti stvarno Hitlerov unuk?'..." i onda u njegovom izuzetno iskrenom i grubom stilu: "Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one?" I to Zoran nije saopštio svojoj nepoznatoj tetki ili ostarelom stricu, nego je to Zoran Đinđić izjavio u intervjuu nemačkom Špiglu (Der Spiegel) 16. jula 2001. godine. Đinđić je bio vezan za Evropu kao celinu, ali više za modernizaciju u smislu evropskom, nego što je polazio, na prvom stepeniku, baš za Evropsku uniju. I to jeste bitno: "Antimodernizam - sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, sklonost izolacionizmu - ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu", jer "Mi sebe kao zemlja i ljudi smatramo suviše značajnim. Ovde mnogi misle da nam svet nešto duguje. Evropa neće čekati na nas, novac neće doći sâm. Moramo ozbiljno da se borimo, da se pokažemo u najboljem svetlu".

Mnogo je pitanja pokretao Zoran Đinđić, s jednom dečačkom radoznalošću i sa jednom spremnošću da svakom odgovori, i to na pristojan način. Čak da odgovori i onim sveštenim licima koja su s najvišeg pijedestala pretila njemu kad su i Srbija, ne samo Đinđić, nego i Ustavnu sud, odlučili da nekadašnji predsednik republike i zajednice bude predat Haškom tribunalu. Pretnja je bila teška za jedno svešteno lice ma koga ranga, ali kod nas je to prošlo ne samo kao nevidljivo za državne tužioce, ne verujem da je i u našem mnjenju veliki broj ljudi zapamtio te ne-hrišćanske i osvetoljubive reči: "oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu..." (Tanjug 30. juna 2001.) Dve godine docnije našle su se delije koje su "uradile", usmrtile su Zorana Đinđića.

Međutim, Đinđić je mislio na mnogo šta, i ono što ga očekuje, i odgovarao je bez pretnji. Odgovorio je u svakom slučaju više hrišćanski nego što je to učinio pravoslavni velikodostojnik: "U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost. Nisam ja poslao u Hag Miloševićevu glavu. On nije Karađorđe koji je podigao ustanak za slobodu, već čovek koji je upropastio živote miliona ljudi. Tumačiti to kao da je on žrtvovan i da je nekom sultanu poslata njegova glava, potpuno je pogrešno. Bio je u zatvoru ovde, sad je u zatvoru tamo". A pre toga Đinđić skreće pažnju da "to što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno". Međutim, Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna, jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu! Vladikina pretnja se obistinila!

Na nepune dve godine pre smrti, pita ga novinar "da li se plašite za svoj život, život svoje dece i žene?". Đinđić stoji vrlo visoko sa svojim odgovorom, visoko prema svojim uštogljenim, neiskrenim, lažnim i, dvostrukih aršina protivnicima: "Realno nismo ugroženi od strane političkih neistomišljenika, nego od strane interesnih grupa organizovanih oko nafte i oko cigareta, a kad krenemo na drogu, krađe automobila, otmice..." Neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvršile posao.

Tako je otišao jedan veliki čovek reformi, "učitelj energije" i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Skoro sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije ne može Srbija u Evropu.