Karlina krivica

"Čitanje lekcija" čitavom svetu prestalo je da bude samo, uslovno rečeno, privilegija srpskog premijera Vojislava Koštunice. Ovih dana se pokazalo da je toj vrsti diplomatske vratolomije vičan i šef samostalne države Srbije, a prema automatizmu i njene vojske, Boris Tadić. Posle umerenih tonova kojima, koliko se zna, on komunicira sa svetskim zvaničnicima, domaću javnost iznenadile su verbalne packe koje je, prema sopstvenom priznanju, udario haškoj tužiteljici Karli del Ponte. Ako je verovati medijima (Tadić se još nije oglasio s demantijem), on je tužiteljicu optužio za "neumerene" tvrdnje da su vojno-bezbednosne službe odgovorne što se Mladić ne isporučuje Hagu. Pri tom joj je poručio da je "apsolutno nedozvoljivo" da se bez proverenih informacija "odgovornost prebacuje na pojedine delove sistema" (sugerišući, valjda, da je ceo sistem odgovoran).

Prva pomisao posle takvog priznanja jeste da je Srbija, u svojoj nemoći da nađe Mladića (ili da ga privoli da se samoisporuči), bila prinuđena da aktivira odbrambeni mehanizam po sistemu "napad je najbolja odbrana". Ne bi trebalo da čudi ako neko sutra sa ovih prostora optuži Karlu del Ponte da je kriva što Mladića nije našla i isporučila Hagu. Kad se bolje razmisli, nije isključeno ni da Tadić, optužujući Del Ponte, šalje poruku da je možda i neko drugi u Srbiji (ili okruženju), a ne vojno-bezbednosne službe, odgovoran što Mladić još ne sedi u Hagu. Pretpostavka je da je sam Tadić u to najbolje upućen, budući da je svojevremeno, u svojstvu saveznog ministra odbrane, morao da ima uvida u rad tadašnjih vojnih službi.

Zasad je bitno da li će se posle Tadićeve "opomene" Del Ponteovoj odnosi Beograda s Hagom još više zategnuti, ili će kad-tad neko morati da popusti. Kako stvari stoje, srpski zvaničnici ne pokazuju da su spremni da popuste, jer ih patriotske stranke, od kojih im zavisi opstanak, budno drže na oku, posebno socijalisti koji najavljuju da će uskratiti podršku Koštuničinoj Vladi ako silom isporuči optuženike Hagu.

Kad i naoko pomirljivi Tadić zauzima autoritativan stav u komunikaciji s Karlom del Ponte, to znači ili da su se u Srbiji osilili (ili glume silu), ili su se pomirili s tim da više nemaju šta da izgube. Pregovori o pridruživanju EU su ionako prekinuti, Hag traži da se, u paketu s Mladićem, isporuči još neuhvatljiviji Karadžić, a Crna Gora se od svega na vreme "ogradila" i samostalno krenula put Evrope. Kosovo samo što nije. Stoga su svoju pažnju srpski zvaničnici počeli da usredsređuju na domaće institucije, jednim okom prateći šta se zbiva u Republici Srpskoj, jedinoj preostaloj srpskoj enklavi. Mladića "i kompaniju" kao da žele da zaborave. Hag im je ionako "poslednja rupa na svirali".