Mi ne politiziramo, već stvarno brinemo

“Republički ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević odluku Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine da predloži zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, kojim se predlaže da se naknada trudnicama koje su na održavanju trudnoće sa 65 odsto, kako je sada, poveća na 100 odsto, kako je bilo do decembra, naziva politikanstvom” – saopštio je juče dr Lučić. “Istina je da se ne radi o politikanstvu, već o stvarnoj brizi za zdravlje žena u trudnoći, kao posebno osetljive kategorije stanovništva koja u svim zemljama sveta uživa posebnu zaštitu”.

– Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna mesečna neto zarada po zaposlenom u Republici Srbiji je u novembru 2005. godine iznosila 18.697 dinara. Sadašnje rešenje u Zakonu, koje predviđa da žene za vreme održavanja trudnoće ostvaruje naknadu za vreme sprečenosti za rad u iznosu od 65 odsto, znači da – u slučaju da žena ima prosečnu platu – mesečno dobija 12.153 dinara. U istom mesecu minimalna potrošačka korpa iznosila je 14.784,59 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa bila 23.941,37. To znači da s ovako utvrđenom naknadom za vreme sprečenosti za rad u iznosu od 65 odsto, žena na održavanju trudnoće može da pokrije samo 82,2 minimalne, odnosno 50,7 odsto prosečne potrošačke korpe – tvrdi dr Lučić. – Ako se ovome doda neosporna činjenica da ishrana ovih žena u tom periodu mora biti raznovrsnija i da nijedan lek koji trudnice koriste za održavanje trudnoće nije na listi lekova koji se propisuju na recept ili izdaju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, više je nego jasno da postojeće zakonsko rešenje ne štiti žene u toku trudnoće. Ovome treba dodati i činjenicu da se naknade za privremenu sprečenost za rad isplaćuju sa zakašnjenjem većim od tri meseca, tako da ionako smanjenu naknadu dodatno obezvređuje inflacija. Dakle, ovde se na radi o politikanstvu, već o uvažavanju stvarnih potreba žena u trudnoći.

Ministar Milosavljević se poziva, podseća pokrajinski sekretar, na rešenja koja postoje u drugim zemljama, i navodi primer Finske, gde žene dobijaju 80 odsto od plate kada su na porodiljskom bolovanju, “ali zaboravlja da navede i podatak o tome koliko iznosi prosečna plata u Finskoj, a koliko u Srbiji. Kada bi prosečna plata u Srbiji iznosila bar onoliko koliko će ministar Milosavljević dobiti za januar mesec, a to je oko 95.000 dinara, ne bi se postavljalo pitanje o tome da li je 65 odsto naknade dovoljno ili ne. Međutim, većina građana Srbije ne živi tako dobro kao ministar, a Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine je upravo to imala u vidu kada je predložila izmenu ovog zakona”.

“Ukoliko preveliki broj žena koristi bolovanje zbog održavanja trudnoće, čak i kada to nije neophodno, kako to tvrdi ministar Milosavljević, rešenje nije u tome da se smanji naknada koje žene primaju, već da se obezbedi da ginekolozi koji predlažu bolovanje zbog održavanja trudnoće, to čine samo za žene kojima je ono stvarno potrebno. Umesto ovakvog sistematskog rešavanja problema, ministar Milosavljević je pribegao pukom uskraćivanju prava, bez, očigledno, ikakvih analiza o tome kakve posledice ono može imati u zemlji čiji su građani sve stariji, a prirodni priraštaj negativan”. Konačno, kaže Lučić, licemerno je da ministar Milosavljević poziva Skupštinu Autonomne Pokrajine Vojvodine da isplati trudnicama primanja veća od poslaničkih plata. Ministra očigledno treba podsetiti na to da je isplata bolovanja zbog održavanja trudnoće pravo koje se isplaćuje iz doprinosa za zdravstveno osiguranje koje plaćaju svi građani Srbije, pa tako i oni koji žive na teritoriji Pokrajine. Ministra očigledno treba podsetiti i na to da se, upravo odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju koje je je on predložio, taj novac prikuplja na centralnom računu koji se, gle čuda, nalazi u Beogradu. Tako ministar izgleda kao neko ko vam je zavukao ruku u džep i uzeo novac, a onda vas poziva da nađete neki drugi i platite ono što bi on morao da plati od novca koji vam je uzeo.