Jačaj, sve moćnija

“Nije dobar znak to što je država toliko prisutna u ekonomiji i to nas veoma brine”. Šta je to učinila država što čini nespokojnim 120 stranih kompanija koje su do sada investirale u Srbiju 2,5 milijarde evra i koje   “hrane” pola miliona njenih građana. Kakva li je to muka naterala Savet stranih investitora, koji okuplja sve te kompanije, da ponovo upozorava vlast da se previše upliće u poslove koji nisu “opis radnog mesta” države modernih društava?

Prilike u Srbiji su takve da se i ne treba mnogo pitati o razlozima zabrinutosti stranih kompanija. Gde god se čovek okrene, sve pršti od preduzetničkog duha i poslovnih ideja ministara, a neupućeni posmatrač još bi mogao da poveruje da je u Nemanjinoj 11 sedište borda menadžera nekakve velike srpske kompanije, jer ministara ima svuda gde se prodaje i kupuje, gde se sklapaju poslovi, utvrđuju cene i rokovi isporuke, ugovaraju provizije, hvali kvalitet robe... Pošto već nisu pozvani u Davos na Svetski ekonomski forum, gde je i mesto da promovišu dobre uslove za investiciona ulaganja u zemlji koju vode, državni činovnici odlučili su se za staromodnu prečicu - da u direktnim kontaktima sa poslovnim ljudima iz sveta sklapaju poslove. Kao da je Srbija njihovo privatno preduzeće. Tako je ovih dana domaća i međunarodna javnost imala priliku da posmatra rimejk Miloševićevog trilera “Kako prodati Telekom” iz 1997. godine. Umesto Telekoma država prodaje Mobtel, drugi su i glumci, ni cena sada nije tako visoka kao nekad, ni sada se ne zna kolika je provizija... Ali se zato prepoznaje ista “majstorska” ruka režisera – čelična pesnica države umesto nevidljive ruke tržišta. Samo je ta “majstorska ruka” mogla da smisli antologijski trange-frange sistem trgovine Mobtelom - “vi nama 80 vlasništva, mi vama 20 odsto, a onda od 60 odsto tenderske cene njima ide 20 odsto a našima sve ostalo”. Nije važno što tako nešto nigde i nikad nije viđeno, važno je da model daje najpovoljniji finansijski efekat za našu stranu.

I Milošević je ubeđivao podanike da je prodaja Telekoma bila povoljna za našu stranu. Nikada se nije saznalo, iako su brojne domaće i strane komisije to istraživale, koliko je koji od učesnika u tom poslu, stavio para sebi u džep na ime provizije dobijene prodajom Telekoma. Sumnje u korupciju trajaće dok postoji pamćenje o toj trgovini. Kad nekom vlasniku (bilo kom) država nacionalizuje imovinu i zatim sama njome trguje, na način kako se danas pogađa sa Martinom Šlafom oko Mobtela, to može samo da stvara osnovanu sumnju u korupciju. Treba li uopšte sumnjati da će trgovina Mobtelom (kao trgovina Telekomom) biti povod nekoj budućoj demokratskoj vlasti u Srbiji da taj slučaj istraži do kraja. A do tada će se mnogi pitati: šta je  Vlada tražila u poslovnim transakcijama kojima se isključivo bave kompanije i poslovni ljudi? Da li se možda iza visokoparnih fraza o nacionalnom interesu kriju lična i partijska korist? Pre odgovora, pročitajte odlomak iz satire Morisa Žolija “Dijalog u paklu Makijavelija i Monteskijea”. Makijeveli kaže: “Kada se ljudi zasite idejama i plamom revolucije, neminovno dolazi do hlađenja, razočaranja i do političke ravnodušnosti, a onda lični interes postaje jedina pokretačka snaga i nema drugog kulta, osim kulta zlata. Tada dolazi do neobuzdanih ambicija, mržnje, nesloge, dubokih unutrašnjih protivrečnosti, korupcija se uvlači u sve pore života i moral praktično ne postoji, osim u kaznenom zakoniku” (citirano prema knjizi “Ekonomija destrukcije”, autor Mlađan Dinkić, strana 14).

Slična teza mogla bi da se postavi za još jedan posao koji izvorno ne pripada državi, a ona je u njega ovih dana bila umešana do grla. Radi se o takozvanom gasnom biznisu, odnosno pokušaju Vlade da pokaže pristalicama čvrste ruke kako je njena obaveza i dužnost da narodu u sred zime obezbedi gas za grejanje. U otimanju o narodne simpatije utrkivala su se dva kabineta – predsednički i premijerski - da baš oni budu  ekskluzivni kupci ruskog gasa i prodavci srpskog gasnog skladišta. Bio je to jedan veliki vašar pod čijom je jednom šatrom sa mađarskom kompanijom MOL pregovarao jedan kabinet o isporukama gasa i izgradnji skladišta za gas u Banatskom Dvoru, a pod drugom šatrom drugi kabinet pregovarao je sa ruskim firmom Gasprom o istoj stvari. Šta je ko kome obećao, koliko će to da košta poreske obveznike, da li je trebalo raspisati tender, da li sve to treba da bude transparentno ili mora da liči na Dvorske spletke, zašto su Rusi  stekli prednost... Te dileme gube smisao kad se postavi ono osnovno pitanje - šta će uopšte država u tom poslu? Jer, svuda u svetu gasom trguju privatne kompanije koje su i vlasnici skladišta, ali pod uslovima koje su propisale nezavisne nacionalne agencije, takozvana regulatorna tela zadužena za donošenje i sprovođenje energetske strategije.

Nigde u tom poslu nema Vlada koje se pojavljuju kao poslovni partneri. Zašto? Valjda zato da bi se izbegla institucionalna mogućnost korupcije. Da li to znači da može biti korupcije u gasnom aranžmanu oko srpskog (Banatskog) Dvora? Upravo da bi se izbeglo postavljanje baš ovakvog pitanja, sve relevantne međunarodne organizacije i finansijske institucije ubeđuju Vladu Srbije da se ne meša u ekonomiju i da za početak privatizuje javna preduzeća kako bi otklonila svaku sumnju u moguću korupciju. Na primerima Mobtela i Banatskog dvora srpska Vlada nepotrebno se sapliće upravo na akciji koju je proklamovala kao jedan od svojih prioriteta - borbi protiv korupcije. Opravdano jureći za akterima mnogih korupcionaških afera, Vlada je zaboravila da se okrene i pogleda trag koji ostavlja iza sebe.

Najnoviji zahtev Evropske unije u pregovorima o pridruživanju je da vlasti u Srbiji moraju da reformišu državnu upravu. Umesto da je već uveliko ušla u proces rede. Nisanja uloge države, da je sebe razvlastila i dokinula kao arbitra i partnera u ekonomiji, Vlada radi suprotno i u praksi demonstrira zastareli model države zasnovan na poznatom refrenu - “jačaj, sve moćnija”. Teorija moderne države na Zapadu podrazumeva izvršnu vlast koja stvara pravila igre za biznis, ali se ne pojavljuje kao poslovni partner ili (daleko bilo) kao  arbitar. A javnost u Srbiji posmatra vladine činovnike koji u ime izmišljenih viših nacionalnih interesa diluju sa poslovnim ljudima kao što su Martin Šlaf, Žolt Hernadi ili Aleksandar Medvedev. Istovremeno, Vlada ne  radi posao koji joj je poveren, ne stvara uslove u kojima će kompanije moći slobodno da posluju. Tako je Srbija izgubila dva velika strana investitora koji su bili spremni da ulože po 50 miliona evra. Investitori su odustali, jer Vlada nije uradila posao koji je bila obavezna po Zakonu o konkurenciji, nije formirala nezavisnu

Agenciju za konkurentnost koja daje saglasnost za sve investicije veće od 50 miliona evra.

“Jako je važno da funkcionišu institucije, brinemo za sudbinu nezavisnih regulatornih tela, urgentna je reforma državne uprave koja nema kapacitet da sprovodi već donete zakone, a korupcija je sve izraženiji problem sa kojim se strani investitori suočavaju u Srbiji”. Ovo nije Monteskije, ovo je Savet stranih investitora.