Vojna opcija nije isključena

Iako se nijedna zemlja ne može smatrati imunom na takvu pretnju, ili ispad koji bi proizašao iz toga, realnost je takva da bi najverovatniji ciljevi takvih napada bili Sjedinjene Države i Izrael. Upravo zbog toga su SAD usredsređene na ovo pitnaje više nego bilo koja druga zemlja i baš je taj strah više od bilo čega drugog doneo invaziju na Irak. Ironijom sudbine, činjenica da su se obaveštajne procene iračkih pretnji u vidu oružja za masovno uništavanje ispostavile kao drastično preterivanje znatno je otežala, blago rečeno, da se isto takvo upozorenje uputi čak i potencijalno opasnijim neprijateljima. A to je šteta, jer uspešna nuklearna detonacija ima potencijal da izazove stotine hiljada direktnih žrtava i neprocenjivu indirektnu štetu.

Postoje neki jaki razlozi da pojedine zemlje razmotre da se učlane u "nuklearni klub". To je moćno sredstvo odvraćanja svakoga ko razmatra vojnu akciju protiv zemlje. Takođe je to korisna pretnja koja lebdi nad protivnicima i susedima u zamenu za ustupke. Članstvo u klubu može da donese i osećanje moći i snage u zemlji i kod rukovodstva. Konačno, to može biti i korisno u "trgovini" finansijskim i drugim podsticajima iz zapadnih razvijenih nacija, koje nastoje da kontrolišu širenje nuklearne tehnologije.

Stvarnost je, međutim, takva da se širi znanje o nuklearnoj tehnologiji, a s time i šanse da će završiti u rukama ekstremista. Drugi je problem taj što nema garancija da će preovladati razum i pragmatizam kad bes zemlje - ili njeni strahovi - eskaliraju. To, na primer, objašnjava zabrinutost sveta ispoljenu pre godinu dana, kad je porasla tenzija između Indije i Pakistana, dveju nuklearnih država sa istorijom međusobnog konflikta.

Za suprotstavljanje takvim pretnjama postoji već decenijma šest različitih strategija: n Podrška jakoj i efikasnoj Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju, čiji je cilj da širi miroljubivu upotrebu atomske energije, kako bi obezbedila sistem provera i kontrole i tako sprečila "skretanje" nuklearnog materijala; n Obavljanje obaveštajnih aktivnosti protiv nuklearnih država u nastajanju, kako bi se nadgledali njihovi koraci u pravcu sticanja nuklearnog naoružanja i sistema lansiranja, i ako je moguće osujetiti takva nastojanja; n Udariti jako po terorističkim grupama i da budu uništene, ali i da im se oteža da operišu i preduzimaju sofisticirane korake neophodne da se napravi nuklearno oružje, ili rukuje njime; n Preduzeti političke i diplomatske napore da se reše konflikti među državama, koji ohrabruju ekstremizam i terorizam; n Uspostaviti dijlog s nuklearnim državama u nastajanju u okviru napora da se ubede da napuste nuklearne programe u zamenu za "šargarepe" (finansijsku pomoć, članstvo u međunarodnim organizacijama), ili "batine" (ekonomske sankcije). Taj metod je bio efikasan, na primer, u slučaju Libije i Južne Afrike; n Kao krajnje sredstvo stoji upotreba vojnih snaga da bi se uništili nuklearni kapaciteti. To je učinio Izrael 1981, kad je uspešno bombardovao i uništio irački nuklearni reaktor u Osiraku i vratio unazad irački program najmanje za deceniju. Invazija na Irak 2003, koju su predvodile Sjedinjene Države bila je zasnovana na istom principu.

Teroristički napad 11. septembra 2001. bio je glavno zvono za uzbunu za Sjedinjene Države. Suočili smo se s najvećim terorističkim napadom u istoriji. Napadi su naneli milijarde dolara direktne štete našoj ekonomiji, hiljade žrtava i kreirali ratnu atmosferu u Sjedinjenim Državama ispunjenu strahom, patriotskom groznicom i, kao što se pokazalo, dramatičnim smanjenjem obzira prema ljudskim pravima svakoga ko je iole ličio na potencijalnog neprijatelja Sjedinjenih Država. Oni su nas, takođe, naterali da učetvorostručimo napore u svakoj od šest različitih strategija pomenutih ranije. S nestankom Sovjetskog Saveza i pretnje koju je predstvaljao svetu, upotreba oružja za masovno uništavanje je sada zbog svih praktičnih ciljeva najveća pretnja s kojom se zajedno suočavamo. Kao direktan rezultat toga, mi smo potpuno reorganizovali i preusmerili naš obaveštajni aparat, dali vojsci veća ovlašćenja da preduzima tajne akcije u svetu i koncentrisali naše političke i diplomatske napore da se pozabavimo i naglašenim sukobima, kao što je izraelsko-palestinska borba koja decenijama pothranjuje ekstremizam.

Jedna od naših principijelnih briga jeste to što su nekoliko novih nuklearnih država diktature u čije je ponašanje i racionalnost teško, ako ne i nemoguće, proniknuti. Severna Koreja je upravo potvrdila prvi put da stvarno ima nuklearno oružje i odbila da se pridruži pregovorima šest država (SAD, Rusije, Kine, Japana, Severne i Južne Koreje), koji su imali za cilj da se postigne sporazum o koncesijama Severnoj Koreji u zamenu za napuštanje programa za proizvodnju nuklearnog oružja. Ta zemlja i njeno diktatorsko rukovodstvo imaju istoriju nasilnog i iracionalnog ponašanja: invazija na Južnu Koreju i prema tome ubrzavanje Korejskog rata; pokušaj da se likvidira praktično celokupna južnokorejska vlada podmetanjem bombe u Burmi; otmice običnih japanskih građana s plaža u Japanu, koji su decenijma držani u tajnosti u Koreji kao nastavnici jezika; i rutinsko slanje naoružanih inflitratora u Južnu Koreju. Nikad ne bih isključio namernu detonaciju severnokorejskog nuklearnog oružja u Južnoj Koreji, bilo kao deo planirane strategije ili trenutnog impulsa. Štaviše, već je dokazano da su Severnokorejci prodali sredstva za lansiranje (rakete) Libiji, Siriji i Pakistanu. Zašto bi se ustručavali da prodaju, trguju ili daju nuklearno naoružanje terorističkim grupama?

Bliske veze Irana s terorističkom grupom Hezbolah, njene rutinske pretnje da će uništiti Izrael, njena tiranska vlada i mržnja prema Sjedinjenim Državama prouzrokovale su da razvoj njenog nuklearnog oružja i uređaja za lansiranje postanu glavni uzrok zabrinutosti. Slično situaciji u Severnoj Koreji, grupa zapadnoevropskih zemalja (Francuska, Nemačka, i Velika Britanija) angažovala se u Iranu s malo uspeha, pokušavajući da razvije paket podstreka u zamenu za napuštanje nuklearnog programa. U tom pogledu, Iran je nedavno saopštio da neće obustaviti razvoj nuklearnog reaktora za "tešku vodu", koji će mu omogućiti da obogati uranijum, dovoljan za nuklearnu bombu. U svakom slučaju, Sjedinjene Države su ubeđene da tim dijalogom Iran samo kupuje vreme kako bi razvio svoj nuklearni program i da ga predstavi kao svršenu stvar.

Evropljani žele da uvuku Sjedinjene Države u dijalog i nisu spremi da se odreknu toga. Bez Sjedinjenih Država Evropljani ne mogu da garantuju podstreke za koje veruju da su neophodni (uključujući i proces prijema u članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji), da bi ubedili Iran da se odrekne nuklearnog programa.

Uprkos neprijatnosti zbog preuveličanih tvrdnji o iračkom oružju za masovno uništavanje, bila bi velika greška ne uzeti ozbliljno u obzir ovaj problem, ili ga ne prepustiti Sjedinjenim Državama da se pozabave time na preventivan način, nego čekati da se dogodi incident.

Možete biti sigurni da smo učetvorostručili naše napore i da "razigravamo" naše opcije u svakoj od šest pomenutih strategija. Sasvim je izvesno da je iračka katastrofa znatno otežala upotrebu masivne vojne sile i učinila je manje verovatnom. Štaviše, i Iran i Severna Koreja su, svaka na svoj način, teže i opasnije mete. To ubedljivo govori u prilog ujedinjenog prilaza međunarodne zajednice prema obema zemljama. Siguran sam da ćemo narednih meseci pokušavati upravo to. Razmotrićemo bez sumnje sve moguće kažnjeničke sankcije i "šargarepe", koje možemo da iskoristimo i u slučaju Irana i Severne Koreje. Ali, valja imati na umu da bi bila velika greška i pomisliti da je vojna opcija potpuno isključena. Izveštaji u medijima prošlog meseca dali su u opštim crtama jednogodišnji program Sjedinjenih Država, da iz Iraka šalje bespilotne izviđačke letilice iznad Irana da bi pomogle da se otkriju znakovi nuklearne aktivnosti i utvrde verovatni vojni ciljevi. U kombinaciji sa ranijim izveštajima da jedinice američkih specijalnih snaga tajno deluju u Iranu iz istih razloga, to ilustruje da su pripreme u toku kako bi se pokrila svaka eventualnost.