Svet će biti haotičnije mesto

Ideja o "ujedinjenim nacijama" uvek je bila privlačnija u principu nego u realnosti. Uvek smo imali veća očekivanja od Ujedinjenih nacija i njihovog prethodnika "Lige naroda", nego što je organizacija mogla da ih ispuni. Dogod smo gajili takva očekivanja, dogod smo verovali dovoljno u njihov potencijal, tretirali smo UN kao ozbiljnog igrača, a u izvesnoj meri one su to i bile. Mnogo godina, na primer, najprestižnija ambasadorska pozicija u većini zemalja bio je stalni predstavnik u UN. U Sjedinjenim Državama on je uživao izvesno vreme čak i ministarski status, a stalni predstavnik je bio deo predsedničkog kabineta zajedno s državnim sekretarom, sekretarima za odbranu i finansije i ostalim ministrima.

Ti uzbudljivi dani su, međutim, odvano prošlost. Pomislite na glavne krize u svetu proteklih deset godina. Ujedinjene nacije nisu igrale ključnu ulogu u glavnim pitanjima kao što su bliskoistočni problemi sa Izraelom i Palestinom, kampanja bombardovanja Kosova, ili rat u Iraku. Ujedinjene nacije ne vode teške pregovore u potencijalnim kriznim žarištima kao što su Severna Koreja ili Iran. Razlog nije nikakva misterija. Očigledno je da živimo u svetu gde 191 država-članica UN ima različite interese, uverenja i ciljeve. Telo koje donosi ključne odluke, Savet bezbednosti UN, osnovano je nakon Drugog svetskog rata i odražavalo je ključne međunarodne igrače u to vreme. Pet država (SAD, Velika Britanija, Francuska, Kina i Rusija) dobile su status stalnih članova i, što je važnije, pravo veta na bilo koju rezoluciju. Pravo veta dramatično je ograničilo sposobnost Saveta bezbednosti da preduzme akcije takoreći u svakom većem problemu, pošto su šanse za ujednačavanje interesa, politika i ciljeva ovih pet sila bile praktično ravne nuli. Konačan rezultat je bio: mnogo retorike, malo konkretne akcije, a kad su rezolucije i usvajane, bile su razdvodnjene kompromisima, u meri da su bile beznačajne.

Problemi UN dosežu, međutim, dalje od popravki Saveta bezbednosti. Svet se značajno promenio od osnivanja UN pre gotovo 60 godina. U ta vremena glavno je bilo sačuvati suverenitet država-članica i sprečiti spoljnu agresiju. Sada se od UN očekuje da se bave problemima kao što su širenje oružja za masovno uništavanje, organizovani međunarodni kriminal, globalni terorizam, pandemije poput HIV/AIDS, genocid i masovno kršenje ljudskih prava unutar država, posebno od grupa kao što je Al Kaida, koje predstavljaju svetske izazove bezbednosti i stabilnosti. Ujedinjene nacije, onako kako trenutno funkcionišu nisu u stanju da se efikasno pozabave tim izazovima.

Dodatni problem jeste i to što je struktura UN sastavljena od službenika svih država-članica. Pošto u mnogim zemljama caruju korpucija i nekompetencija, bilo bi naivno očekivati da takvi pojedinci neće stići do praga UN. Najnoviji skandal oko iračkog programa Nafta za hranu klasičan je primer, ali je samo jedan od mnogih. Kao što sam rekao u jednoj od mojih prethodnih kolumni, primere nekompetencije UN i neefikasnosti lako je naći i u ovom regionu, počev od UNPROFOR i UNMIK. Ne možete očekivati da spojite zajedno organizacije koje su bazirane na kvotama iz svake zemlje, čiji je rezultat podeljena lojalnost i neverovatno širok spektar veštine i kompetencije, i onda očekivati da se dobije efikasna organizacija. Zemlje i regionalne grupe često štite sopstvene pojedince sa sramnim dosijeima nekompetencije i neuspeha i pokazuju nepopustljivost prema kritikama i zahtevima za njihovu smenu.

Drugi je problem cinizam da su diktature i autokratske vlade širom sveta uplele sebe u organizacije, kao što je Komisija UN za ljudska prava, i pretvorile je u parodiju onoga zbog čega je kreirana. Među istaknutim članovima te komisije bili su Kuba, Libija, Kina i Sudan koje su se žestoko borile, sa značajnim uspehom, da spreče donošenje bilo kakve rezolucije u Komisiji, koja se ticala neke određene zemlje.

Prethodna analiza nije ni ekstremna, ni usamljena. U stvari, opadanje važnosti i relevantnosti UN bilo je izvor ozbiljne zabrinutosti već izvesno vreme. Sjedinjene Države su bile naročito oštar kritičar, ali u tome nismo nikako bili sami.

Ove nedelje generalni sekretar UN Kofi Anan održao je važan govor u kojem je prihvatio rezultate komisije na visokom nivou, koja je objavila detaljan izveštaj sa preporukama širokog opsega za poboljšanje rada UN. Izveštaj je direktan u kritici samih UN zbog nesposobnosti da se pozabavi prošlim krizama i slučajevima genocida i birokratskih propusta. Navešću nekoliko citata iz izveštaja:
- Jasno, naša organizacija ... izgrađivana je u različitoj eri. Podjednako je jasno da naša trenutna praksa nije prilagođena potrebama današnjice.
- Nigde ne postoji jaz između retorike i realnosti - između deklaracija i dela - tako potpun i tako smrtonosan kao u sferi međunarodnog humanitarnog prava... neophodno je uraditi mnogo više da bi se sprečila zverstva i obezbedilo međunarodnoj zajednici da hitno deluje kad se suoči sa masivnim kršenjima.
- Kad je reč o genocidu, etničkom čišćenju i ostalim zločinima protiv humanosti, zar oni nisu pretnja međunarodnom miru i bezbednosti, protiv čega bi ljudska zajednica trebalo da bude u stanju da zatraži zaštitu od Saveta bezbednosti?
- Naš registar uspeha u posredovanju i sprovođenju mirovnih sporazuma sramno je pokvaren nekim katastrofalnim greškama.
- Moramo da delujemo tako da osiguramo da terorizam nikad ne postane realnost.

Između ostalih stvari, preporuke obuhvataju: povećanje broja članova Saveta bezbednosti sa 15 na 24, kako bi se uključile zemlje čije su ekonomska snaga i regionalna važnost porasle od završetka Drugog svetskog rata; uobličavanje same administracije UN; stvaranje fonda od milijardu dolara za obezbeđivanje neposredne pomoći u slučajevima kao što je nedavna cunami-katastrofa; ukidanje diskreditovane Komisije za ljudska prava u Ženevi i njeno zamenjivanje Savetom koji bi izabrala Generalna skupština; usvajanje specifične definicije terorizma i priznavanje prava državama da preduzimaju preventivne akcije kako bi se odbranile od pretnji. U preporukama se, takođe, pozivaju razvijene zemlje da obezbede projektovanih sedam odsto svog nacionalnog bruto proizvoda za pomoć zemljama u razvoju.

I kao što generalni sekretar kaže u svom izveštaju, zajedničko je osećanje da je postojanje međunarodne organizacije, koja radi efikasno i efektno u rešavanju svetskih problema, u interesu svih nas. Izazov je, međutim, kao što kaže, da svi mi treba da budemo spremni da učinimo ustupke da bismo izašili u susret zemljama koje se mogu mnogo razlikovati od naše. U odsustvu nadmoćne pretnje, malo je država i pojedinaca koji su voljni da to urade. Moje je očekivanje, stoga, da će neke od preporuka biti usvojene, ali nikako sve. Organizacija će, verovatno, na marginama popraviti svoju efikasnost u izvesnom smislu. Međutim, trend da saveznici sličnog razmišljanja rešavaju glavne svetske krize van UN, biće nastavljen. To će podsticati nova grupa zemalja koje stiču moć i ekonomsku snagu, poput Indije, Kine i Brazila i ostalih koje počinju da se afirmišu, sve više i više.

Bipolarni svet (NATO protiv komunističkog bloka), stara podela na Sever i Jug, pripadaju danas samo istorijskom sećanju. Sada se suočavamo s jednom supersilom, Sjedinjenim Državama, i grupom zemalja i organizacija (kao što su EU i OPEK) koje se rutinski suprostavljaju toj supersili u specifičnim pitanjima. Svet će biti haotičnije i neuređenije mesto u deceniji koja dolazi, upravo kao rezultat toga. Svi možemo očekivati da će biti sve više primera zemalja ili grupa zemalja koje deluju samostalno u odnosu na bilo kakav autoritet, u postupanju s onim što opažaju kao pretnje svom suverenitetu i bezbednosti. Ujedinjene nacije će i dalje postojati, ali njihova sposobnost da se pozabave zaista ozbiljnim pitanjima tog vremena i dalje će biti žestoko ograničena.