Od ljubavi do mržnje...

Da li su odnosi između srpske Vlade i Međunarodnog monetarnog fonda prevashodno ekonomski ili politički? Naime, jasno je da je određena doza ambivalencije u ovakvom tipu odnosa neminovna, ali šta je dominantno? Pred sam kraj 2004. godine, na tribini o budućnosti srpske tranzicije, Boris Begović, ekonomski analitičar liberalne orijentacije i britkog jezika, primetio je da se ovde dogodila značajna i ohrabrujuća stvar za preobražaj ka normalnoj ekonomiji: na političkoj sceni Srbije pojavila se nova snaga, sa značajnim reformskim potencijalom. Lako je pogoditi na koga je Begović mislio - na MMF. A “tipovao” je da ova institucija može značajno da pogura ovdašnju tranziciju barem iz dva razloga. Prvo, zato što MMF ne polaže račune pred lokalnim biračima, pa u svojoj politici ne mora da pravi trule populističke kompromise. Iako se to isto nije moglo reći i za srpsku Vladu, u tom trenutku je izgledalo da su joj dobri odnosi sa Fondom prioritet te da će prihvatiti sve sugestije koje su dolazile iz MMF. Kada se saberu jedan i jedan, nije teško zaključiti zašto je Begovićeva ocena o reformskom potencijalu MMF na domaću ekonomiju tada delovala ne samo duhovito već i - ekspertski precizno.

Ekonomija politike

Preterano bi bilo reći da se, u međuvremenu, odnos srpskih vlasti prema MMF radikalno promenio. Naprotiv, ako bi se analizirali jedino razgovori i dogovori dve strane tokom poslednje godine sprovođenja trogodišnjeg produženog aranžmana (potpisan 13. maja 2002. godine), moglo bi se zaključiti da će saradnja biti okončana na obostrano zadovoljstvo. Dakle, Vlada Srbije je bila veoma kooperativna, pa je Fond pristao da svoju ovdašnju misiju produži za šest meseci, do kraja 2005, kada će doneti konačnu ocenu da li je srpska ekonomija najzad osposobljena za održivi razvoj. Da ne bude zabune - i za servisiranje spoljnog duga. Uostalom, MMF nije nikakva altruistička, već organizacija čija je odgovornost da uspostavi i održava red u međunarodnom finansijskom poretku. Opšte je mesto i da bi uspešan završetak aranžmana sa MMF imao posebnih finansijskih efekata za srpsku stranu: pored povlačenja poslednje tranše kredita, podrazumeva i otpis dodatnih 15 odsto duga prema Pariskom klubu (oko 900 miliona dolara, kada se saberu glavnica i kamate). Ipak, dugoročno gledano, “srećni kraj” saradnje daleko je važniji iz psiholoških razloga. Suvišno je objašnjavati kako bi na investicioni imidž zemlje uticala javna obznana MMF-a da misija u Srbiji jednostavno nije uspela. Malo je vremena prošlo da bi se potpuno zaboravilo kroz šta je sve prošla srpska ekonomija u vreme izopštenja iz međunarodne zajednice. Uostalom, civilizacijsko zaostajanje kao posledica okolnosti da smo bili svetske parije, jednostavno ne dozvoljavaju zaborav čak ni onima koji bi to želeli.
I onda, kao grom iz vedra neba, pismo iz Vašingtona na adresu srpskog premijera Vojislava Koštunice, koje je uzburkalo domaću javnu scenu. Kako sada stvari stoje, može se lako dogoditi da MMF doživi istu neveselu sudbinu kao i sve reformske snage na ovim prostorima. Šalu na stranu, upozorenje MMF-a o mogućem prekidu aranžmana u slučaju da Vlada Srbije ne ispoštuje ono što je potpisala, vrlo je ozbiljno. Da zlo bude veće, ozbiljne su indikacije da uzrok odlaganja početka reforme NIS-a i penzionog sistema - što je MMF, između ostalog, postavio kao uslov za nastavak aranžmana - nije došlo zbog ovdašnjeg tradicionalnog javašluka. Ne, u pitanju su izgleda dublji razlozi. I da se vratimo na pitanje sa početka teksta, u nešto drugačijoj formulaciji: da li su motivi za “izvrdavanje” saradnje politički ili ekonomski?

Na raskrsnici

Kada se, krajem maja ove godine, potpisivanjem Memoranduma o ekonomskoj politici Vlada Srbije “obećala” Odboru direktora MMF, Boško Mijatović, ekonomski analitičar (takođe) liberalne orijentacije, na stranicama Ekonomist magazina napisao je, između ostalog da je to “prelomna tačka u ekonomskoj politici Vlade Srbije: do skora je lako plivala u plitkoj vodi, dok se sada, ne baš dobrovoljno, obavezala na reforme koje svaki pristojan ekonomista odavno podržava, ali koje su, sa jedne strane, politički riskantne i tehnički zahtevne i koje se, sa druge strane, sukobljavaju sa nekim jasnim finansijskim interesima”. Sada se ispostavlja da je Vlada naivno pokušavala da zaroni glavu i što duže ostane u plićaku, ali...U svakom slučaju, čini se nespornim da razlozi za prolongiranje promene regulative o NIS-u, kao preduslovu za restrukturiranje ovog preduzeća, leže u ekonomskoj sferi. Da li je, međutim, reč o pojedinačnim interesima, koji se, uobičajeno na ovim prostorima, “pakuju” u kolektivnu oblandu sa patriotskom aromom? Tako nešto, nagovestio je Miroljub Labus, potpredsednik vlade Srbije. “Iznenađujuće je da se pre početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju EU zvanično daju naznake popuštanja pred interesima pojedinaca i grupa iz sektora energetike. Posmatranje javnih preduzeća kao partijskih, predstavlja veliki rizik za budućnost Srbije”, izjavio je Labus. Ali, kako potpredsednik Vlade nije ulazio u detalje, uticajni “pojedinci i grupe iz sektora energetike” ostali su anonimni, kao što je nejasno i ko je kriv što su javna preduzeća postala partijska svojina. A da ta okolnost predstavlja “rizik za budućnost Srbije”, znaju i ekonomski laici, a kamoli eksperti MMF. To je sigurno i bio jedan od razloga da se nastavak aranžmana uslovi otpočinjanjem procesa prodaje rafinerija u Pančevu i Novom Sadu. Drugi razlog može biti što (ne)efikasnost srpskih rafinerija, koje rade sa 40 odsto kapaciteta, ovdašnje građanstvo i privredu godišnje košta oko 150 miliona evra. Naime, Kori Udovički, bivši ministar za energetiku, izračunala je da bi ova država toliko uštedela kada bi umesto kod kuće, naftne derivate kupovala u inostranstvu. Razume se da niko razuman ne predlaže “zakatančenje” rafinerija - ne čini to ni Kori Udovički, a ni MMF. Ali, prodaja proverenom strateškom partneru je nešto drugo. Prvo, morala bi da dovede do razbijanja uspostavljenog monopola u preradi nafte. U protivnom, prodaja rafinerija bi predstavljala privredni kriminal, da opet citiramo Kori Udovički. Drugo, povećala bi efikasnost rafinerija i snizila troškove prerade, što sigurno ne bi pogoršalo stanje srpske ekonomije.

Moguće je da u kabinetu Vojislava Koštunice svi ne dele ovakav stav u pogledu budućnosti NIS-a. Uostalom, nisu se samo predstavnici opozicionih partija negativno odredili prema privatizaciji državne naftne kompanije - tu su učinili i lideri partija koji participiraju u vlasti (Nebojša Čović, na primer). Problem je što je to učinjeno post festum, posle zvaničnog preuzimanja obaveze pred MMF. Stiče se utisak da se pokušalo sa varijantom “jare i pare”, pa ako prođe - prođe.

Odlučno oklevanje

Kada bi posledice ovakve (neozbiljne) politike trpeli samo njeni akteri, to i ne bi bila velika društvena šteta. Naime, sa velikom dozom sigurnosti može se pretpostaviti da će vlasti pokušati da pacifikuju sukob sa moćnim međunarodnim partnerom: do ponedeljka, kada se ovaj tekst bude našao pred čitaocima, već će biti otklonjeni formalni razlozi za nervozu administracije MMF: Vlada će doneti odluku o raspisivanju tendera za izbor finansijskog savetnika u privatizaciji NIS-a. Istog dana, dakle u ponedeljak, parlament treba da započne raspravu o promeni Zakona o NIS-u koji je preduslov da bi uopšte započeo proces restrukturiranja ovog javnog preduzeća. Nastaviće se, dakle, javna demonstracija priprema za skok u “duboku vodu”, ali bez odlučne namere da se to zaista i dogodi. Ta potreba da se bude u dobrim odnosima sa međunarodnom zajednicom - oličenom u MMF-u, STO, Svetskoj Banci, EU... - veliki je civilizacijski napredak u odnosu na zvaničnu politiku koja je ovde vođena u poslednjoj deceniji prošlog veka. Problem je što to nije dovoljno da se srpska ekonomija zaista prevede u zonu održivog razvoja. A zbog toga će trpeti svi, ne samo aktuelni politički akteri.

Privredna situacija trenutno nije alarmantna, ali ne znači da to uskoro neće postati. Ovogodišnja borba sa inflacijom je definitivno izgubljena. Biće dobro ako se 2005. završi sa dvostruko većom stopom rasta cena na malo od one koja je bila projektovana na početku godine kao strateški cilj (8,5 odsto). Razume se da je na ovakav rasplet uticao i skok cena nafte na svetskom tržištu, kao eksterni šok na koje domaće vlasti jednostavno nisu mogle da utiču. Ali, postoji barem još nekoliko uzroka za dvocifrenu inflaciju u ovdašnjoj ekonomiji. Uvođenje poreza na dodatu vrednost (PDV) i fiskalizacija dramatično su povećali budžetske prihode - u prvih pet meseci ove godine, nominalni porast bio je 57 odsto, realni za trećinu. To je i omogućilo da se u budžetu stvori suficit, čime su ekonomske vlasti zadovoljile jedan od glavnih zahteva MMF. Problem je što su efikasni PDV i veća poreska disciplina “isušile” likvidnost privrede i stanovništva. U bitku sa inflacijom upustila se jedino centralna banka, koja restriktivnom monetarnom politikom počinje opasno da guši privrednu aktivnost. To, uostalom, dokazuju i podaci o padu industrijske proizvodnje (u prvom polugođu, manja je za 6,2 odsto od prošlogodišnjeg proseka). Ovogodišnji rast bruto domaćeg proizvoda verovatno će biti u planiranim granicama od 4,5 odsto, ali pre kao posledica prevođenja dela sive ekonomije u legalnu zonu, nego realne industrijske ekspanzije. Detaljnija analiza podataka o kretanju BDP u prvom kvartalu ove godine, koju je napravio ekonomski analitičar Stojan Stamenković i objavio na stranicama ovog lista (EM 271), pokazuje da nam se ne piše dobro ako uskoro ne dođe do oživljavanja privredne aktivnosti. U tom slučaju, rast BDP u 2006. biće u zoni između dva i tri odsto, što može izazvati probleme čak i u servisiranju spoljnog duga. Poenta je, zapravo, da se u borbu sa inflacijom - kao gorućem problemu domaće ekonomije - mora uključiti i fiskalna politika. Kako? Tako što bi smanjivanjem poreskog opterećenja (i javnih rashoda) na konstruktivan način ublažavala inflatorne pritiske.

Razume se da to ima svoju političku cenu, ali je to ekonomski i državnički jedino racionalno ponašanje.