Konačno je uhvaćen čovek koga sam lovila godinama

Prekjuče je bilo tačno 13 godina kako sam - zahvaljujući Milanu Lukiću - bez detinjstva, identiteta i nacionalnosti stigla u Britaniju iz Višegrada da započnem put bez kraja. Bilo mi je 15 godina i sećam se nelagode kada su mene - "izbeglicu" - okružile TV kamere i radio mikrofoni da pitaju kako se osećam.
Bila sam postiđena jer sam osećala da su me izdali moji prijatelji, većina njih bosanski Srbi. Jer su me, u aprilu 1992, poput hiljada drugih, napustili bez reči upozorenja. Jer je, u njihovo ime, moj narod bio ubijan, ili je bio izgnan iz za nas najlepšeg grada na svetu.
Sve ovo je izgledalo nezamislivo one novogodišnje večeri kada smo mi - Muslimani i Srbi - u mojoj kući zajedno proslavljali dolazak 1992. Ali, tri meseca kasnije, u dubini tople prolećne noći, probudili su me svetlost i zvuk lomljave. Kroz zavesu sam videla kako gore desetine kuća koje su pripadale mojim muslimanskim susedima, kako njihove muške stanare okružuju ljudi u uniformama. Neki su se vraćali prebijeni i s modricama; za druge nikad nismo ponovo čuli.
Širom grada namnožili su se kontrolni punktovi na kojima su stajali izmešani pijani paramilitarci i regularne armijske jedinice. Rata još zvanično nije bilo - ali je u Višegradu već bio počeo, s ubistvima u okolnim selima i premlaćivanjem viđenijih Muslimana u gradu.
Ime koje se najčešće pominjalo u vezi sa zatvaranjima, prebijanjima, silovanjima, mučenjem, egzekucijama, pljačkom i uništenjem bilo je uvek isto - Milan Lukić. Ako nije bio on, bili su to njegovi sledbenici, kasnije paramilitarna jedinica pod njegovom komandom, koja je nosila različita imena: "Beli orlovi", "Osvetnici", "Vukovi". Lukić je tada imao 25 godina. Njegova potonja biografija bila je napisana krvlju njegovih suseda, među njima i mojih prijatelja i porodice.

Moja majka je odlučila da nas izvuče iz grada pre užasa. Da nije bilo srpskih prijatelja, ne bismo mogli da pobegnemo preko granice u Srbiju, već bismo umesto toga završili u paklu opkoljenih enklava u Goraždu, Žepi ili Srebrenici, kao i mnogi drugi iz Višegrada.

Provela sam 10 godina u Britaniji, pokušavajući da započnem novi život, ali moji su koreni jači od mene. Godine 2003, vratila sam se u Bosnu i provela mnogo vremena pokušavajući da uđem u trag Lukiću. Kada su svi pokušavali da pobegnu od njega, ja sam očajnički pokušavala da govorim s njim, češljajući istočnu Bosnu i Srbiju u nadi da ću ga pronaći. Kada sam prvi put otišla kući da ga potražim u Višegradu, grad je bio zapušten i trunuo u svojoj nedavnoj prošlosti. Prisilila sam se čak da spavam u hotelu "Vilina vlas", logoru za silovanje, pokušavajući da dočaram užas tog mesta gde sam (ko zna) mogla biti da smo ostali. Posmatrala sam neko nepoznato dete kako se igra na ljuljašci na mestu koje je bilo moj dom i shvatila: kao ni hiljade drugih, nikad neću ponovo živeti ovde.

Bila sam blizu da pronađem Lukića - prijatelj mi je dao broj njegovog mobilnog telefona - ali na žalost nisam uspela da ga sretnem. Osećala sam da bih jedino u razgovoru s Lukićem mogla da objasnim mit o njemu, i planiranju da se ubije tri hiljade mojih sugrađana, a da se ostali etnički očiste. To nije mogao da uradi samo jedan čovek.

Eto zašto hapšenje Lukića, mada dobrodošlo, Višegradu neće doneti pravdu. Niti njegovo hapšenje okončava sada 13-godišnji put na koji me je on nenamerno poslao. Put hiljada višegradskih žrtava neće se završiti sve dok ubice koje su ostale u senci takođe ne budu bile privedene pravdi.