Kostima (ni)je mesto pod tepihom

“Zločin u Srebrenici je neuporediv s drugim zločinima, on je više od tragedije, ali postoje snage u Srbiji koje bi ignorisanjem činjenica sve građane da zatvore u krug zločina”, ocenila je istoričarka Latinka Perović na nedavnom skupu u Skupštini Vojvodine posvećenom obeležavanju desete godišnjice srebreničkog masakra. Da li je Srbija, u kojoj ni jedna institucija, sem posredno pokrajinskog parlamenta, nije obeležila najmasovnije stradanje civila u ratovima 90-ih godina, propustila još jednu šansu za otvaranje procesa suočavanja s prošlošću?

U izjavi “Dnevniku” direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov ocenio je da u javnosti Srbije ne postoji spremnost da se razgovara o ratnim zločinima, jer je “uvek najteže suočiti se s neugodnim činjenicama”.

- A jedna od tih neugodnih činjenica jeste da su mnogi od građana i sami doprineli tim događajima, kako time što su glasali za one koji su početkom devedesetih godina najvljivali ratove na ovim prostorima, tako i zato što nisu digli glas protiv u vreme kad su se ti zločini dešavali. Zbog toga još uvek postoji psihološki otpor u glavama kada se treba suočiti sa generalnom odgovornošću, ali i sa svojom sopstvenom - kaže Popov.

On napominje da ni na nivou državnih institucija, čak ni posle demokratskih promena 2000. godine, nije dovoljno učinjeno da se u Srbiji otvori “jedna nova stranica, koja podrazumeva otpočinjanje procesa suočavanja s prošlošću”.

Sa ovakvim teretom prošlosti i izbegavanjem suočavanja sa istinom teško da će se ići dalje - kaže Popov i napominje da je sve što se dešavalo oko obeležavanje desetogodišnjeg pomena srebreničkim žrtavma pokazalo koliko je u Srbiji “opšta atmosfera zatrovana”. - Umesto nedvosmislene osude zločina počinjenih u ime ovog naroda, pribegava se uopštenim osudama svih ratnih zločina, što je samo pokušaj da se sve gurne pod tepih.

Sociolog Milan Nikolić ocenio je, pak, da koncept po kojem bi svi osudili “svoje zločine” na Balkanu očigledno ne funkcioniše, s tim što kaže da za njega nije sporna ni generalna osuda svih zločina koji su počinjeni u poslednjim ratovima.

- Svi zločinci morali bi da budu izvedeni pred sud, bez obzira sa koje su strane, jer žrtve su žrtve. Srebrenica je, verovatno, jedan od najvećih zločina u tim ratovima 90-ih godina, i zato je ona simbol stradanja civilnog stanovništva. Zbog toga je reagovanje Srbije, odnosno prepoznavanje tog zločina, trebalo da se desi mnogo ranije. Takođe, i progon ljudi, koji su učestvovali u tom zločinu, morao je da započne mnogo ranije. Nažalost, kod nas se određena pitanja otvaraju tek ako postoje pritisci sa strane - ukazao je Nikolić u izjavi našem listu, uz napomenu da bi hapšenje generala Ratka Mladića bilo najbolja potvrda da procesi suočavanja s prošlošću ipak mogu da se razvijaju u dobrom pravcu.

Koliko crkve i verske zajednice mogu doprineti moralnom oporavku naroda koji su donedavno, zahvaljujući svojim vođama, bili u sukobu? Direktor Multireligijskog centra iz Sarajeva, teolog Marko Oršolić kaže da je to njihova obaveza. On, međutim, ukazuje i da crkve i verske zajednice moraju mnogo više međusobno da sarađuju da bi mogle da pomognu u prevazilaženju nedavne tragične prošlosti. “Po religiji se mi možemo razlikovati, ali se ne smemo po tome deliti. Onaj ko ljude deli religijom na Balkanu, taj i nesvesno može biti sutra ubica ili pomagati međusobno istrebljenje ljudi ovde”, upozorava Oršolić.

Sociolog religije Mirko Đorđević smatra, međutim, da će biti potrebno mnogo vremena za početak pokajanja kad je reč o ulozi Srpske pravoslavne crkve i njenom odnosu prema ratnoj politici 90-ih godina.

- Naša crkva, odnosno deo jerarhije, bio je, nažalost, isuviše vezan za ratnu politku Slobodana Miloševića od samog početka, i stoga će biti potrebno mnogo vremena za početak pokajanja. Zato mi još uvek živimo ovu mučninu i te neugodne polemike koje nas prate - kazao je Đorđević “Dnevniku”.

On je ocenio da je Srbija propustila šansu za otvaranje procesa suočavanja s prošlošću na nedavnom pomenu srebreničkim žrtvama, jer je, kako je istakao, “sama poseta predsednika Tadića toj komemoraciji bila više protkolarna, pa čak i iznuđena pritiskom dela javnosti”.

- Svi se danas pitamo: šta je Srebrenica dan posle; a odgovor je: isto što je bila i mnogo dana pre - kazao je Đorđević.

Po njegovim rečima, pred nama je sada “dug period licitiranja žrtvama”, odnosno njihovog prebrojavanja po nacionalnom ključu, što znači da će se u i budućem periodu na žrtve sve manje misliti, dok će u prvom planu biti osvajanje političkih poena stranačkih pravaka. On je upozorio da je u našoj javnsoti ponovo na delu “satanska matematika”.

- Uvaženi mitroplit crnogorski Amfilohije u više navrata je izjavljivao da je svaki Srbin u tim ratovima ubijen tri puta. I to je ono što je najtužnije u ovom galimatijasu. Jer to predstavlja samo težnju da se izjednače rezultati ratnih vođa i ratnih huškača, ali ne ostavlja prostor za budućnost ove zemlje. Nije sporno to što naša crkva pominje žrtve. To je njena uloga. Ali, veliki problem predstavlja politika SPC, koja nema hrabrosti da pogleda prema budućnosti, koja bi, valjda, trebala da se desi i ovom narodu - naglasio je Đorđević.

Na marginama Evrope

Kulturolog Zorica Tomić ukazuje da bez suočavanja s konceptom zla nema pročišćenja, te da bez prihvatanja odgovornosti nema nikakve šanse za napredak društva, u duhovnom, kulturnom, egzistencijalnom i svakom drugom smislu. „Po tome kako se svi budemo ponašali u narednom periodu, pokazaće se i zrelost društva, a priznavanje zločina i suočavanje sa zlom jeste nužan uslov za uspostavljanje civilizovanih odnosa na ovom prostoru. To se odnosi na sve strane koje su učestvovale u ratovima 90-ih godina”, kazala je Zorica Tomić za „Dnevnik”. „Jedno je sasvim izvesno: Balkan će, dok god se ne suoči sa idejama o razaranju, ratu i međusobnom istrebljenju, biti ’drugo lice Evrope’ i ostaće na njenim marginama”.