Srbi "gube" televizore, ali i sedišta za bebe

Zar i ovog poštenja još ima, redovno se pitaju zahvalni klijenti, spremni i da časte nalazače jer im je to, kažu, jeftinije nego da ponovo vade sva dokumenta

Dragan Pejović poslednjih 13 godina provodi zarobljen među stvarima koje su izgubile svoje prave vlasnike i zatekle se baš u magacinu Biroa za nađene stvari na beogradskom Studentskom trgu. Kao referent Biroa, Pejović je svakog dana zatrpan pohabanim kutijama s porodičnim fotografijama, već izbledelim crno-belim slikama maršala Tita, starim biciklima, televizorima, tašnama i najčešće novčanicima.

Kaže u šali, ponajmanje je tu stvarno izgubljenih stvari, jer je većina do njih stigla preko lakoprstih posrednika. Zato je, valjda, i retkost da u novčaniku, koji je vlasnika izgubio u slučajnom susretu s beogradskim džeparošima, bude i poneki dinar.

Stariji građani najsavesniji

- Dešava se i to, ali izuzetno retko. Ali, to su uvek sitne pare - komentariše Pejović i poučen dugogodišnjim iskustvom, ističe kritična mesta na kojima ljudi najčešće "gube" dokumenta - gradski prevoz, pijace, pošte, banke, autobuske stanice, a posebno Kvantaška i Buvlja pijaca.

Pored ličnih isprava, koje u Biro stižu preko pošte, često i savesni sugrađani, uglavnom stariji, donose izgubljena dokumenta. Pronalaze ih po parkovima, korpama za smeće, haustorima ili javnim toaletima ustanova u kojima je promet ljudi veliki. Mada, priča Pejović, ima i onih izvučenih iz vodokotlića firmi. Jer lopov obiđe nekoliko kancelarija, pokrade šta može, a onda uđe u toalet, izvuče pare, a novčanike ubaci u vodokotlić.

U Birou za nađene stvari završavaju i one koje policija oduzima od "N. N. lopova", pokradene iz kola, kuća, garaža, vikendica... Ukoliko policija ne pronađe vlasnika, oni dostave Birou spisak, a primljene se stvari zatim čuvaju godinu dana. Posle toga postaju društveno vlasništvo, komisija im proceni vrednost, pohabane uništi, a ostale prodaje na javnoj dražbi. Najčešće "izgubljene stvari" su putne torbe, novčanici, alat iz automobila, garderoba. Ali, ima i bicikli, taksi tabli, radiokasetofona, sedišta za bebe, starih kofera, a nađe se i poneki vikendaški televizor.

Iako rade sa oštećenim ljudima, zaposleni u Birou kažu da sa strankama dobro sarađuju. I, svi su zahvalni, kažu "Zar i ovog poštenja još ima". Skloni su naši ljudi, po starom običaju, i da ponude čast. Komentarišu da im je to jeftinije nego da vade ponovo sva dokumenta. Ali u Birou tvrde da poklone i nagrade ne prihvataju, jer im je to posao. Često zadovoljni vlasnik traži da stupi u kontakt sa nalazačem, da mu se zahvali. A šta ako je u kesi bilo para?

- Ako imamo, damo im adresu. Mada, građani nerado ostavljaju podatke, jer se svi plaše da ih ne pitaju gde je novac. Jedna bakica je tako pronašla na Savskom trgu ovog leta kesu s dokumentima, dva mobilna telefona i nekom stručnom medicinskom literaturom. Donela to ovde, a kad smo je pitali za adresu, kaže ne da. "Šta ako je u kesi bilo i para, pa da ja budem kriva, da kažu da sam ja uzela". Posle smo tog Nišliju pronašli za 10 minuta, pozvali ga i njegov prijatelj došao po stvari - kaže Pejović.

Jednom zgodom, u Birou za nađene stvari bila je televizijska ekipa. Momci lepo završili posao, a onda tražili da ponešto i uslikaju. Pejović im dao neka dokumenta i stare slike, a onda im se, sutradan, sva zadovoljna, javila jedna žena. Kaže, prepoznala slike iz svog porodičnog albuma.