Drugi mandat Džordža Buša – revolucija se vraća kući

Većina američkih predsednika koji osvoje drugi mandat gube dah u drugoj polovini svoje vladavine. Ako ih ne pokose skandali (Watergate, Ian-contra, Monica Lewinsky), dokrajči ih iscrpljenost. Situirani predsednici retko vode revolucionarne kampanje, i samo sede i naklapaju: "Jutro u Americi" Ronalda Reagana, ili "Most u 21. vek" Billa Clintona. A ponovo izabrani predsednik postaje kao čovek koji se pomirio sa sudbinom i to mnogo pre nego što mu se završi drugi mandat.

Izgleda da je George Bush naučio da bude drugačiji. Ono što planira da uradi u drugom mandatu ambicioznije je od bilo čega viđenog tokom prve četiri godine njegove vladavine, koja je bila sve samo ne dosadna. Sproveo je najveće smanjenje poreza od 1981, najveću reformu obrazovanja tokom jedne generacije i najskuplju ikada izvršenu ekspanziju državnog zdravstvenog sistema za brigu o starima, Medicare.

Ako je legat prvog mandata mahom deficit, drugi mandat obećava da će zatresti neke od ekonomskih stubova Sjedinjenih država. Na republikanskoj konvenciji prošlog septembra, Bush je govorio o transformaciji fundamentalnih američkih ekonomskih institucija za 21. vek, i ponudio dve široko postavljene ideje. Prva je da Sjedinjene države postanu najbolje mesto za biznis na svetu. To obuhvata izmene od sistema naknade štete do jednostavnijeg poreskog sistema kako bi se ubrzao privredni rast. Druga stvar odnosi se na stvaranje "imovinskog društva", tako što bi pojedinci dobili veći stepen kontrole nad sopstvenom zdravstvenom negom i pnezijama. Konkretno, to znači restruktuiranje američkog penzionog sistema koji bi se time delom zasnivao na privatnim računima.

Prazna predizborna obećanja? Ne baš. Na postizbornoj konferenciji, predsednik nije dao povoda sumnji da svoju pobedu vidi kao mandat za reforme. "Zaradio sam kapital tokom ove kampanje, politički kapital," rekao je, "i sad nameravam da ga trošim."

Proteklih nedelja definisani su prioriteti. Na vrhu nove liste prioriteta za drugi mandat je reforma penzionog sistema. Poreske reforme se odlažu dok predsednička komisija, koju će činiti dva bivša senatora, demokrata John Breaux i republikanac Connie Mack, ne prostudiraju stvar; oni će svoj izveštaj prezentovati do kraja jula. Niko ne očekuje velike zahvate vezane za porez bar do 2006. Nasuprot tome, Bela kuća nagoveštava da želi da već u sledećih meseci krene sa reformama penzionog sistema.

Ima tu još, iako su druge teme verovatno još spornije. Sudska imenovanja jesu top prioritet za Bushove konzervativne glasače, ali će svakako izazvati oštru polemiku u Senatu. Reforme sistema imigracije, naročito sprovođenje gastarbajterskog programa, stvoriće bolne podele među republikancima. Ali Bush bi mogao bez obzira na sve da proba da ih progura.

Predsednikova ambicija, u kombinaciji sa uvećanom republikanskom većinom i u Predstavničkom domu i u Senatu, rezultirala je velikim očekivanjima. Desničarski aktivisti govore o "Nju dilu konzervativaca", i smatraju da se Bush sprema da promeni Ameriku onoliko ozbiljno kao Franklin Roosevelt 1930ih. Demokrate, podjednako uzbuđene, optužuju Busha da fabrikuje krizu penzionog sistema, i to pre svega da bi uništio strukturu moderne Amerike.

Ali kako čitav projekat postaje sve veći, i politički pejzaž postaje komplikovaniji. Na osnovu istraživanja koje je sproveo Gallup, Bush ima najslabiju podršku politici jednog tek izabranog predsednika od 1948. Glavni razlog za to veliki broj žrtava u Iraku, ali, pored toga, javnost deluje prilično neinspirisana njegovim reformskim programom. Demokrate iznenađujuće jedinstveno nastupaju protiv Busha, a naročito se protive reformi penzijskog sistema. Kada je tokom prvog mandata Bush smanjio poreze, neke Demokrate su ubrzo prešle na drugu stranu; ali gotovo niko nije prebegao u korist privatnih penzionih računa. Čak su i grupacije demokratskog centra bile protiv. U isto vreme, republikanci koji sede u Kongresu su istovremeno nervozni oko podrške penzijskim reformama i podeljeni o tome kako one treba da se sprovedu.

U Vašingtonu se mogu čuti nezgodna poređenja između Bushovog plana o reformi penzijskog sistema i neuspelih napora Billa Clintona da 1993. popravi američki zdravstveni sistem. A katastrofičari tvrde da će Bushov drugi mandat biti spektakularni neuspeh.

Hiperbole i jednih i drugih nisu na mestu. Bush u svom planu kombinuje razumno i nepromišljeno, politički izvodljivo i nemoguće. Čak i pod najboljim mogućim okolnostima, ne mogu se svi ciljevi postići: Bush je jednostavno mnogo toga stavio na sto. Ali osim ukoliko Bela kuća u potpunosti ne izgubi politički osećaj, neke reforme će se sprovesti.