Gastarbajteri odlaze u Aziju i Afriku

Između dva i četiri miliona naših građana živi i radi po svetu. Ekonomska emigracija otpočela je šezdesetih godina prošlog veka, a odrednica je bila zapadna Evropa. Devedesetih godina naši ljudi su na privremeni rad odlazili uglavnom u Libiju, Bocvanu, a za stalno se iseljavali u SAD, Kanadu, Australiju i Novi Zeland. Početkom ovog veka naše gastarbajtere rado primaju u Kataru, Kuvajtu i ponovo u zapadnoj Evropi.

Koliko je građana Srbije u inostranstvu, niko u ovoj zemlji pouzdano ne zna. U Ministarstvu za dijasporu ne kriju da nemaju ovaj podatak. A pošto se procene kreću od dva do četiri miliona iseljenika iz Srbije, u Ministarstvu su najavili uskoro popis. U Odseku za zapošljavanje i migracije pri Republičkom ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku kažu da je broj gastarbajtera od pre petnaestak godina smanjen. Kako za „Blic“ kaže Ivana Čimburović, šef ovog odseka, devedesetih godina se uz pomoć države više odlazilo u afričke i azijske zemlje, kao što su Libija i Bocvana. Prema rečima Vukmana Krivokapića, naši ekonomski emigranti su šezdesetih i sedamdesetih godina najviše odlazili u zapadnu Evropu, a najveći broj njih bili su nekvalifikovani i radnici sa nižim stepenom stručne spreme. Od početka devedesetih godina, navodi Krivokapić, trend se menja i zbog ekonomske i političke situacije kod nas zemlju najčešće napušta intelektualna elita koja se iseljava u SAD, Kanadu, Australiju i Novi Zeland.

U državnom odseku za zapošljavanje i migracije kažu da je posle 2000. godine uspostavljena bolja saradnja sa starim partnerima u evropskim zemljama.

- Na osnovu sporazuma sa Nemačkom, naše građevinske firme ponovo izvode radove u Nemačkoj. Svake godine po jedan kontingent građevinaca odlazi u Nemačku - kaže Čimburovićeva.

Pomoćnik ministra za dijasporu Vukman Krivokapić za „Blic“ navodi da najveći broj iseljenika živi u zapadnoj Evropi, pre svega u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, dok je drugi po brojnosti region Severne Amerike, dakle SAD i Kanada, a na trećem mestu Australija.

- Iako je emigrantska politika zapadnih zemalja, naročito SAD i Kanade, vrlo stroga i selektivna, ni to nije sprečilo njihove emigracione vlasti da velikom broju naših ljudi daju dozvole za boravak i rad. Samo su SAD u prethodnih par godina odobrile dozvolu za boravak i rad za 16.000 naših građana. Četvrtina njih ima fakultetsko obrazovanje - navodi Krivokapić.

Da je potražnja za našim radnicima u porastu potvrđuju i podaci po kojima bi već krajem februara u jednu englesku kompaniju za izradu tepiha posao trebalo da dobije 12 tkača koji bi radili na posebnim razbojima. Svima koji posredstvom države odu u inostranstvo radni staž ovde miruje sve dok se ne vrate u firme koje ih šalju. Na njihovo radno mesto dolaze nezaposleni sa Tržišta rada.

- U ovoj godini trebalo bi da se realizuje i saradnja sa Katarom odakle traže radnike u petrohemijskoj industriji. Iz jednog centra za fizioterapiju u Kuvajtu traže fizioterapeute, a tamo je u decembru već otišlo troje ljudi sa zvanjem višeg fizioterapeuta, kao i jedan doktor, koji su veoma zadovoljni uslovima rada u Kuvajtu. Aktuelna je i ponuda poluprivatne klinike „11. jun“ iz Tripolija u Libiji koja traži 18 lekara raznih specijalnosti i 14 medicinskih sestara i tehničara - kaže Čimburovićeva.

Libijska ponuda je primamljiva pre svega jer se lekarima nudi plata između 1.200 i 3.000 dolara plus 350 libijskih dinara, a ostalom medicinskom osoblju od 700 do 790 dolara i 100 libijskih dinara. Uz to, kao i za ostale poslove u kojima posreduje država radnicima je obezbeđeno zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj povrede na radu, smeštaj, ali i avionska karta u oba smera.

- Neke zemlje, kao Libija, obezbeđuju i smeštaj za supružnike radnika i troje dece. Na konkurse se javljaju čak i penzioneri stariji od 60 godina - kaže Čimburović.

Krivokapić kaže da se naši ljudi dobro uklapaju u novu radnu i životnu sredinu, a često dospevaju do visokih mesta u kompanijama u kojima rade, što je slučaj sa onima koji su emigrirali u razvijene zemlje.

- Međutim, iako su plate neuporedivo bolje nego što su naše, većina bi se rado vratila u Srbiju. Pričao sam sa mnogima od njih i rekli su mi da bi se za platu od 1.000 evra, radno mesto adekvatno njihovim sposobnostima i sa mogućnošću da kupe stan uz otplatu na duže vreme bez dvoumljenja vratili u zemlju - kaže Krivokapić.