Osveta zaboravljenog juga

Konačno, jedna atipična balkanska vest: uprkos strepnjama, a i priželjkivanjima nekih militantno nastrojenih krugova i na albanskoj i na srpskoj strani, oružje na jugu Srbije ovog puta nije progovorilo. Doduše, jedan mladi život je upravo metkom nepovratno izgubljen, ali je, po svemu sudeći, i sama pomisao da bi stvari mogle krenuti nekontrolisanim tokom bila dovoljna da prva ozbiljnija kriza nakon 2000. godine ostane manje-više na – političkom terenu. Biće, naravno, veoma dobro ako tako i ostane.

Strasti su se, u međuvremenu, stišale, proradila je kakva-takva obostrana srpsko-albanska diplomatija i sada je samo dilema – čiji će živci biti izdržljiviji, odnosno hoće li se postojeće stanje u opštinama na jugu Srbije samo konzervirati ili će se, posle duže pauze, pomeriti s mrtve tačke. Prošlonedeljni događaji, doduše, daju prostora za opreznost i strahovanje da će se većina glavnih aktera zadovoljiti trenutnim gašenjem požara, ali je isto tako verodostojna i procena da bi eventualno dalje ignorisanje realnih činjenica u Preševskoj dolini (a one su, nema sumnje, dovoljno sumorne) ubrzo proizvelo još eksplozivniju situaciju.

Kruti režim

Iz Brisela, sedišta Atlantskog saveza, već su stigle pohvale na račun reakcije beogradskih zvaničnika, a i većine albanskih političkih lidera s juga Srbije. Što zbog osnivanja nacionalno-mešovite komisije za ispitivanje okolnosti ubistva Dašnima Hajlurahuja, što zbog reaktiviranja do pre neki dan potpuno marginalizovanog Koordinacionog tela za jug Srbije, a ponajviše zbog namere Beograda da čuvanje granice sa Vojske prebaci na policiju. Drugim rečima, da jedan prevaziđeni i kruti, reklo bi se, hladnoratovski režim kontrole granice zameni novim, u svakom slučaju, fleksibilnijim modelom. Albancima su poslate pohvale što – uprkos revoltu zbog ubistva mladića – nisu podlegli iskušenjima uzavrele atmosfere i potpuno zatvorili vrata za dijalog.

Dve, uslovno rečeno, konfrontirane grupacije su, dakle, ostavile dovoljno prostora za uzajamnu komunikaciju, što se istovremeno tumači i kao odraz obostranog straha od novog rata i kao rezultat procene da im u ovom času, kad počinje zagrevanje za ovogodišnji početak pregovora o budućem konačnom ili privremenom statusu Kosmeta, nikako ne odgovara dodatno komplikovanje situacije i ulaženje u rizičnu zonu nove konfrontacije sa međunarodnom zajednicom.

Taktika jednih (Beograda) jeste da ničim ne doprinesu da se problem juga Srbije poveže sa pregovorima o Kosmetu, tim pre što im je međunarodna pozicija zbog opstrukcije saradnje sa Hagom i pogoršanja odnosa sa Crnom Gorom već sada dovoljno devalvirana. Drugi (Albanci), pak, smatraju da je još rano za radikalnije zahteve (iako je i takvih, doduše, sporadično, ovih dana bilo), odnosno aktiviranje ideje iz referenduma 1992. godine o prisajedinjenju juga Srbije „nezavisnom” Kosmetu. Njihova procena je da će ta stvar svakako stići na dnevni red kad pregovori počnu, pogotovo što i među njima, a i među Srbima, postoje krugovi koji zagovaraju tzv. teritorijalnu trampu: jug Srbije za severni deo Kosmeta.

Čovićev povratak

Briselske pohvale, kao i relativno interno zadovoljstvo što najnovija kriza u Preševskoj dolini dobija, makar privremeno, racionalniji politički rasplet, međutim, ne bi smeli da u drugi plan gurnu neke elementarne činjenice: pre svega, da sadašnja srpska vlada od početka svog mandata nije uspostavila nikakvu komunikaciju sa jugom Srbije. Smatrajući valjda da su njeni prethodnici taj problem rešili maltene „za sva vremena” i da je svrsishodnije posvetiti se nekim drugim nacionalnim i državnim problemima, kao što su Kosmet, Crna Gora, Republika Srpska. Ispostavilo se, međutim, da se svaka pogrešna procena kad-tad skupo plati, a upravo su poslednja dešavanja u preševskoj opštini u neku ruku svojevrsna osveta za manir guranja problema u sopstvenoj državi pod tepih.

Nesporno glavni akter smirivanja situacije na jugu Srbije 2001. godine, Nebojša Čović, sada je ponovo u prvom planu. Ne samo po uverenju dela vladajuće političke garniture da je on najpogodnija ličnost i za najnoviju krizu, već i po njegovim izjavama da su i on i Koordinaciono telo neobjašnjivo skrajnuti, a realizacija obostrano prihvaćenog plana obnove poverenja, ekonomskog i socijalnog oživljavanja ovog, nesumnjivo, najsiromašnijeg područja Srbije, gotovo potpuno obustavljena. Umesto da se politička elita fokusira na traženje načina i sredstava da teško stečeni mir na jugu dobije čvršću političku (kroz integraciju Albanaca u državni i politički sistem Srbije i SCG), ekonomsku i socijalnu (izgradnjom infrastrukture i pokretanjem proizvodnih pogona) podlogu, desilo se suprotno. Čović je razvlašćen, a da nije formalno smenjen, sa njim je i Koordinaciono telo izgubilo kredibilitet, jer je obećavalo izdašniju finansijsku podršku opštinama na jugu Srbije, dok su neki drugi državni organi smatrali da Srbija ima važnije prioritete. Trebalo je da se desi što se desilo pa da se obelodani da vlada već sada duguje Preševu, Bujanovcu i Medveđi na stotine miliona dinara, da je izgradnja svih započetih objekata zaustavljena, što je tamošnje žitelje uverilo da, u stvari, Beogradu i nije baš preterano stalo do juga Srbije, primenivši logiku „drži vodu dok majstori odu”.

Gde su uzroci

Kako ekonomski i socijalni problemi produkuju i političke, pogotovo na nacionalno jako osetljivom području države, bilo je samo pitanje vremena i povoda kada će se i kako oni manifestovati. Ponovo su među Albancima ojačale pozicije ekstremnijih na štetu umerenijih političkih lidera. Ovi potonji tamošnjem stanovništvu nisu mogli uverljivo da objasne zašto je Beograd, posle tragičnog iskustva 2001. godine, a naročito pretprošle i prošle godine, digao ruke od juga Srbije, ne učinivši praktično ništa da ga pridobije, odnosno, kako je bilo dogovoreno, integriše u državno-pravni i politički sistem Srbije. Albanci su se u međuvremenu opet okrenuli bojkotu srpskih institucija i izbora (osim lokalnih), pa će, nesumnjivo, Koštunici danas biti teže da obećano ispuni i uveri albanske političke lidere da bi bilo veoma korisno da se uključe u rad rekonstruisanog Koordinacionog tela.

Čović je u međuvremenu na specifičan način rehabilitovan, ali će njegov povratak na jug Srbije sada biti možda i teži i komplikovaniji. Morao bi najpre da ponovo pokrene proces obnove poverenja većinskog stanovništva u namere zvaničnog Beograda da želi da se konstruktivnije i produktivnije vrati na jug Srbije, što znači da će morati da se suoči sa svojim političkim protivnicima unutar vlade, a i onima koji mu još pamte angažman iz prethodne dosovske vlade. I najsvežija Čovićeva izjava, da ako ne bude para za jug Srbije neka neko drugi rešava probleme na ovom području, dovoljno je indikativna za zaključivanja da uzroci krize nisu samo u Preševu, Bujanovcu ili Medveđi.