Čast, vlast i mast

Mogu da zamislim Ratka Mladića kako u nekoj zabiti šilji olovku i šalje epistolu javnosti u kojoj parafrazira Koštuničino saopštenje: „Koštunica je sada potpuno sam. Pitanje je, dakle, tehničke prirode kada će da padne vlada”. U bezrazložno iscrpljujućem lovu na generala, koga pamtimo po velikom prstenu, velikoj kapi i optužbi za veliki zločin, Koštunica je napravio veliku strateško-taktičku grešku. Potcenio je motiv protivnika da odigra poslednji ratnički ples, ovaj put protiv svojih, kad drugih neprijatelja i tuđe nejači nema.

Ne znam šta su napisali ovlašćeni profajleri o karakteru Ratka Mladića, ali je vrlo belodano da njega nije ganulo pozivanje na oficirsku čast, nacionalni interes i druge trice i kučine, pa neće, nikako, dobrovoljno da ode u Hag, neće škodu fabiju, neće da se slika s ministrima Stojkovićem i Lončarom, neće da mu Srbija plaća advokata, da mu o porodici brinu bogati vlasnici firmi kojima vlada razrezuje kontribuciju u troškovima odvojenog života, neće da ga pamtimo sa slušalicama na ušima u trenutku dok ritualno izgovara da se ne oseća krivim... On hoće do kraja da se igra kauboja i Indijanaca i verovatno uživa u nemoći jednog sistema da ga uhvate, glancajući sliku o sebi samom kao velikom taktičaru koji svoju kožu neće da menja za evropske prelevmane, aktivnije kotiranje na berzi, niže kamatne stope i blaži vizni režim.

Mladić je već pobedio Koštunicu, bez obzira na krajnji ishod vojevanja. Ne mislim, naravno, da će ostavka Miroljuba Labusa i eventualno povlačenje drugih ministara iz Labusove stranke srušiti vladu, jer, osim kod onih koji ne mogu da pređu cenzus, nema entuzijazma da se preuzmu vlast i odgovornost. Lako mi je da zamislim vladu iz Mladićeve zamišljene epistole u kojoj je Koštunica potpuno sam, desno do njega Mihajlov... a skupština podržava i tu najmanjinskiju od svih mogućnih manjinskih vlada.

Mladić je pobedio Koštunicu na terenu izvan politike i stranačkih računica, jer će ga najzad naterati da obuje čizme, priveže uprtače i krene u prodor, da uradi ono što do sada nije, nateraće ga da promeni karakter, stil, retoriku... Ili da raspiše izbore u zao čas ako računa na drugi mandat.

Rekao bih da mu ništa drugo osim te dve solucije nije ostalo, jer posle iscrpljujućeg manevrisanja, četni evidentičar je u ratni dnevnik mogao da upiše jedino kako je u bici jedan od aktera izgubio kredibilitet, što je neopevani eufemizam za lošu procenu koja se samo radi političke korektnosti i pristojnosti ne verbalizuje u iskaz da vas je neko slagao.

Sve je to posledica nedorečenog odnosa srpske elite prema pitanjima zločina i odgovornosti za zločine. Već sam napisao da put u Evropu nije samo mogućnost da se dobiju subvencije za šećer i povoljni krediti, već i spremnost da se prihvati evropsko shvatanje moralnih načela i pravnih standarda. Već deceniju se ovde, tokom raznih politika i raznih vlada, stvara slika u kojoj oportunizam nadjačava pošten pristup. I sam Koštunica ostavlja utisak da veruje da Mladić treba da „ode u Hag” zato što ga odande zovu, a ne zato što postoji osnovana sumnja da je izvršio ratni zločin. Pristajanje na taj obrazac nužno diktira i metod... Vlast je u najvećoj meri kriva za javnomnjenjsku percepciju celog slučaja, jer sve što je radila ličilo je na šibicarske trikove i nasradinhodžinsku doskočicu u kojoj se očekuje da taj univerzalni balkanski golja na kraju uvek prevari bogate i moćne.

Umesto da je kreirala atmosferu u kojoj bi se pitanje Mladićevog izručenja doživljavalo kao pitanje nacionalne časti, kreirana je atmosfera da je to pitanje interesa, računa i održivosti elite na vlasti. Kad se na taj način zamene teze onda su i sredstva za realizaciju cilja ograničena. U tim ograničenjima i nadležni za hvatanje Mladića osećaju se kao ribe u vodi... evo, mi ga tražimo, ali nismo ludi da ga nađemo. Politička motivacija je bila bazirana ne na koristi od uspeha akcije već na proračunu štete od uspeha. I tu se zatvorio krug. Bitke se ne dobijaju bez dobre artiljerijske pripreme. Uostalom, pitajte Mladića ako ga uhvatite.

*glavni urednik nedeljnika Vreme