Sud ispituje samo pretpostavke za predaju

Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom ne uređuje samo saradnju naših organa i organa tribunala, nego i izvršenje obaveza koje su našim organima nametnute Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 827 i Statutom tribunala.

U ostvarivanju saradnje nije bilo većih problema, jer je tribunal: prikupljao obaveštenja od naših građana; saslušavao osumnjičene, optužene, oštećene, svedoke i veštake; vršio obdukcije i ekshumacije; sakupljao materijalne dokaze; razgledao i prepisivao isprave.
Problemi su nastajali u domenu izvršavanja obaveza, posebno onih koje su se odnosile na predaju optuženih. Tome je doprineo i sam Zakon, neodređenim pa i protivrečnim odredbama koje omogućuju različite odgovore na ista pitanja. Naročito, na dva: ko odlučuje o predaji optuženih i ko ocenjuje da li predaja ugrožava suverenitet ili bezbednost zemlje.

Jedan poznati pravnik reče da o predaji haških optuženika odlučuje sud. Pri tom je, verovatno, imao u vidu odredbu člana 18. stav 2. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, po kojoj odluku o predaji donose "nadležni organi republika", a to bi, s obzirom na član 5. stav 1. tog zakona, mogli biti Okružni sud u Beogradu i Viši sud u Podgorici. Ovo, svakako, ne bi rekao da je imao u vidu odredbu člana 29. st. 1. i 2. Zakona, po kojima sud, u postupku predaje, ispituje samo pretpostavke za predaju: 1) da li se zahtev za predaju odnosi na lice protiv kojeg se vodi postupak, 2) da li je optužnica protiv tog lica potvrđena, u skladu sa Statutom tribunala, 3) da li se radi o delu kažnjivom po domaćem zakonu, 4) da li se radi o krivičnom delu iz nadležnosti tribunala.
Postupak u prvom stepenu vodi istražni sudija. Ako nađe da su pretpostavke za predaju ispunjene, donosi o tome rešenje, protiv kojeg optuženi, njegov branilac i javni tužilac mogu, u roku od tri dana, izjaviti žalbu veću trojice sudija istog suda, koje je dužno da odluči u roku od tri dana od prijema spisa. Ako, pak, nađe da pretpostavke za predaju nisu ispunjene, rešenje o tome, zajedno sa spisima, dostavlja (po službenoj dužnosti) veću trojice sudija istog suda, koje je dužno da ga, u roku od tri dana, ispita i potvrdi, preinači ili ukine. Ukoliko ga potvrdi, ono postaje pravnosnažno i izvršno, pa se ne može pobijati vanrednim pravnim lekom.
A ko, onda, odlučuje o predaji optuženog Haškom tribunalu?

Prema članu 31. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, pravosnažno i izvršno rešenje o postojanju pretpostavki za predaju, sud dostavlja Saveznom ministarstvu pravde, koje donosi rešenje o predaji. Posle ukidanja ovog ministarstva, poslove predaje haških optuženika preuzelo je, članom 18. stav 1. tačka 4. podtačka 1. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, Savezno ministarstvo nacionalnih i etničkih zajednica, koje sada deluje kao Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Ono je, dakle, organ koji odlučuje o predaji optuženih Haškom tribunalu. To nikako ne bi mogao biti organ republike, jer, po članu 19. stav 1. alineja druga Ustavne povelje, obaveza saradnje sa međunarodnim sudovima spada u nadležnost državne zajednice Srbija i Crna Gora (što je i logično ako se ima u vidu da je ona jedini subjekt međunarodnog prava, u smislu člana 14. stav 1. Ustavne povelje.) Odluka Ministarstva za ljudska i manjinska prava je definitivna, jer se protiv nje, po članu 31. stav 3. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, ne može podneti tužba u upravnom sporu.

Sada znamo ko odlučuje o postojanju pretpostavki za predaju i o samoj predaji. Međutim, postoji, i "nešto između". To je ocena da li predaja optuženih ugrožava suverenitet ili bezbednost zemlje.
Jedan poznati političar reče da ovu ocenu daje Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom. I ostade živ! Prema članu 4. stav 3. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom ta ocena spada u nadležnost Savezne ili republičke vlade. Savezne vlade više nema, ali je njen sukcesor Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora. Republičke vlade, naravno, postoje. Pošto je tako, moglo bi se reći da za lica optužena zbog krivičnih dela iz domena državne zajednice ocenu daje Savet ministara, a za sva ostala lica - republička vlada.

A šta onda znači odredba člana 4. stav 2. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, da procenu ugroženosti suvereniteta ili bezbednosti zemlje daje "nadležni organ", koji o tome obaveštava Savet ministara, odnosno republičku vladu? Da li, možda, još neko može da daje ocenu ugroženosti zemlje? Ne može! Ali, to valja objasniti, jer bi, u suprotnom, odredbe stava 2. i 3. člana 4. pomenutog zakona, bile u konfuziji. Nje neće biti ako se napravi razlika između ocene i procene. "Ocena" je meritorni iskaz o tome da li predaja optuženog ugrožava suverenitet ili bezbednost zemlje. "Procena" je mišljenje o toj ugroženosti. Ocenu može da daje samo Savet ministara, odnosno republička vlada. Procenu može izvršiti svaki organ koji brine o suverenitetu ili bezbednosti zemlje a to mogu biti: Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora, skupštine republika, njihova tela za odbranu i bezbednost, Vrhovni savet odbrane, Ministarstvo odbrane, Generalštab, Ministarstvo spoljnih poslova, Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom, Ministarstva za unutrašnje poslove, agenicije za bezbednost i dr. Čak i Savet ministara, odnosno republička vlada, kad ne daje ocenu ugroženosti. Na primer, Savet ministara - za pripadnike policije, odnosno republička vlada - za pripadnike vojske.

U slučaju "Milutinović", ocenu ugroženosti zatražio je i dobio Okružni sud u Beogradu. Prema članu 29. stav 2. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, sud utvrđuje pretpostavke za predaju, a pošto se one odnose na identitet optuženog, verifikaciju optužnice, domicilnu kažnjivost dela i merodavnost Haškog tribunala, taj organ ne treba da ispituje da li predaja ugrožava suverenitet ili bezbednost zemlje. Ovde je reč o smetnji za predaju, kojom može da se bavi samo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao organ odlučivanja. Smetnja deluje i kad pretpostavke za predaju postoje. Otuda, ministarstvo može odbiti zahtev za predaju i kad sud nađe da pretpostavke za to - postoje. Valja se prisetiti da Milutinović, uprkos postojanju pretpostavki, nije bio predat Haškom tribunalu, sve dok je obavljao dužnost predsednika Republike Srbije.

Poslednju radnju u ispunjavanju obaveza prema Haškom tribunalu, preduzima republičko ministarstvo unutrašnjih poslova. Ono je, po članu 31. Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, nadležno da prinudno sprovede rešenje o predaji. Naravno, ukoliko se optuženi tome opire. Ako neko, i posle čitanja ovih redova, nastavi da daje drugačije odgovore na ista pitanja, to neće biti zbog njegove tvrdoglavosti, nego zbog enigmatičnosti Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Zato ostaje da se složimo bar u tome da njegova enigmatika nije bila slučajna.

Autor je redovni profesor Fakulteta za poslovno pravo u Beogradu