Reforme - prva žrtva politike

Proteklu godinu u našoj politici obeležila je dramatična eskalacija sukoba dve najjače frakcije u koaliciji koja je pobedila Miloševića. U zavisnosti od procene koji brod se više naginjao, mnogi sitni igrači ne samo iz sfere politike pokušavali su da preplivaju na drugu stranu, ili bar da napuste onoga ko im je izgledao kao brodolomnik. Posle istupanja G17 plus iz ostatka DOS prednost grupacije oko DSS se još više uvećala, a umesto razarajućeg sukoba jedan na jedan, demokratski deo političkog prostora počinje da bude policentričan. Optimistička interpretacija toga je da će ova promena povećati izglede za kompromis. Suprotno stanovište ukazuje da nasuprot fragmentaciji demokratskog bloka dolazi do ukrupnjavanja onog promiloševićevskog. Tranzicija - od krize do katastrofe

Jedna od prvih žrtava ovog dubokog političkog sukoba bile su reforme. Vlada Srbije je u prvom delu svog mandata ispoljila nesumnjivu hrabrost i doslednost u njihovom sprovođenju, ali bi se reklo da je njena politika, naročito u protekloj godini bila polovična i jednostrana. Izgleda da su vremenom njen glavni cilj sve manje bile reforme a sve više obračun sa političkim protivnikom. U takvoj političkoj situaciji reforme su ostale ograničene samo na oštrim restriktivnim merama kao što su suzbijanje sive ekonomije, nametanje poreske discipline, sređivanje bankarskog sistema, sve to praćeno neminovnim propadanjem neuspešnih preduzeća i otpuštanjem viška radnika, kao i čvrstim stavom prema zaposlenima koji su od Vlade tražili povećanje plata. Tome se nema šta prigovoriti, ali je činjenica da su izostale dve krupne stvari koje su i učinile reforme nepodnošljivim za većinu stanovništva: 1) dubok i nepomirljiv politički konflikt (u kome je prednjačio jedan deo Vlade) obeshrabrio je i gotovo zaustavio strane investicije, 2) zaokupljena borbom za skupštinsku većinu Vlada se nije postarala da donese i sprovodi program podsticanja privatnog preduzetništva. Zajedničko za obe tačke je da je za neizbežne žrtve reformi izostala bilo kakva alternativa.

Privatizacija je tako postala jedini način da se dođe do kakvih-takvih svežih para. Ali jasno je da se u uslovima velike političke nestabilnosti i sama privatizacija ne sprovodi na željeni način: ona, naime, ide mnogo sporije a preduzeća se prodaju po znatno nižoj ceni nego što bi to bio slučaj u normalnim okolnostima. „Izlaz“ se nalazi u tome da se sredstva od prodaje firmi slivaju u budžet i velikim delom završavaju u potrošnji. Prosto je neverovatno da ceo taj poduhvat prolazi gotovo bez ozbiljnijih javnih osporavanja.

Zbog ovako žalosnog stanja reformskog projekta sve više se operiše zastrašujućom procenom od čitavih milion ljudi koji bi već ove godine mogli ostati bez posla. U uslovima kad krhka privatna inicijativa nije u mogućnosti da prihvati tu armiju gladnih, nikakav socijalni program neće moći da spreči izraze njihovog nezadovoljstva (neka samo kao ilustracija posluži podatak da je spremnost na ulične proteste registrovana u decembarskom istraživanju 2002. bila veća nego ona u vreme pada Miloševića). Prošlogodišnji izbori jasno su pokazali kako socijalno nezadovoljstvo brzo prelazi u politički radikalizam, čak i kad taj radikalizam personifikuju ličnosti starog režima. Iscrpljujuć politički sukob i opšti zastoj do koga on dovodi daće dodatne šanse demagozima koji nude brza, jednostavna i pogubna rešenja. Na toj tački bi sadašnja kriza mogla da preraste u katastrofu.

Optimizam u takvim okolnostima je samo sinonim za lakovernost. Svako ko misli dobro sebi i svojoj zemlji ima mnogo razloga da se zapita šta bi valjalo činiti da se katastrofa izbegne. Ćorsokak kao sudbina

Pre svakog razmišljanja o mogućim izlazima moralo bi da se odgovori na početno pitanje: zašto smo se ponovo našli u ćorsokaku?

Većina političara na Balkanu su u stalnoj komičnoj zabludi o svojoj istorijskoj misiji. Čim podlegnu takvoj zabludi – a za to im ne treba mnogo vremena, dovoljno je da dođu na vlast - oni brže-bolje izvode zaključak da su zbog te umišljene mesijanske misije povlašćeni u odnosu na druge, da zaslužuju više vlasti nego što im je podrškom birača odmereno i kreću da taj višak prigrabe. Urođeni manjak odgovornosti za javni interes, nesposobnost strateškog mišljenja, usredsređenost isključivo na političku taktiku i makijavelistički prezir prema pitanjima morala – jasno je da ovakvi atributi krase političare starog kova koji su u ozbiljnom sukobu sa demokratskim načelima. Osnovni problem većine naših političara je isključivost i konfliktno poimanje demokratije po kome cilj političke borbe nije kompromis, ili takmičenje u dobrim idejama, već je cilj uništenje protivnika i težnja ka uspostavljanju apsolutne vlasti. U teoriji igara ovakav koncept se naziva igrom sa nultim ishodom: postoji jedan kvantum društvenih vrednosti o čiju raspodelu se socijalni i politički akteri bore i ono što jedan dobije, drugi mora da izgubi. U prosperitetnim društvima se vodi politika koja teži uvećavanju tog kvantuma društvenih vrednosti, tako da su u principu svi, ili bar većina socijalnih subjekata na dobitku; razume se, neko na većem, drugi na manjem, što zavisi od rada, sposobnosti, imaginacije.

Drugi razlog krize je, krajnje eufemistički kazano, problematična poslovna elita. Ako se izuzmu preduzeća u društvenoj svojini, koja će pre ili kasnije biti privatizovana, onda se može reći da srpskom ekonomijom dominiraju privatnici iz Miloševićevog doba, vulgarni nouveau riches, koji su svoj kapital i profit sticali prevashodno zahvaljujući političkim privilegijama, monopolističkom položaju, korupciji. Oskudno je razvijen i nema skoro nikakav uticaj sloj a) biznismena koji svoj profit zarađuju vlastitom inventivnošću i trudom i b) sloj menadžera koji umeju da se takmiče u ambijentu regularne tržišne utakmice, bez potkupljivanja sudije. Bez njih, međutim, onih milion očajnika koji će u predstojećim mesecima ili godinama izgubiti kakav-takav posao, neće imati nikakve šanse da opstane.

Treći razlog ovog zastoja iz koga se ne nazire izlaz je ništa manje slab kvalitet intelektualne elite. Veliki njen deo i dalje je u mreži neproduktivne i opasne ideologije nacionalizma i on objektivno nije u stanju da razmišlja u kategorijama dvadeset prvog veka. Manja ali prilično uticajna grupacija intelektualaca su posustali levičari stare garde koji teško mogu da se oslobode svog negativističkog pristupa i decenijama nagomilavanog razočaranja i cinizma. Za ozbiljnu politiku su potrebni intelektualci koji pozitivno razmišljaju o problemima i rešenjima. Jedan stari filozof je tvrdio da čovek poseduje čulo nezavisnosti koje nije biološke prirode i nije dato svima, ali je za intelektualce neophodno. Ono se sastoji u sposobnosti i hrabrosti da se jedna ličnost otrgne od vladajućeg poretka stvari i da zamisli i koncipira drugačiji. Jedan broj mlađih intelektualaca je posle svrgavanja Miloševića brzo i lako apsorbovan u razne vladine i nevladine strukture i, tako disciplinovan, postao je sterilan i nesposoban, očajno invalidan baš u onom čulu nezavisnosti. Zato bi se moglo reći da je gro naše intelektualne elite nedorastao problemima tranzicije.

U takvom okruženju mediji, koji ostaju poslednja brana zdravog razuma, nemaju velike šanse. Koliko god hteli da budemo kritični prema njima, moramo priznati da se oni, pod pritiskom političara željnih apsolutne dominacije, a bez dovoljne podrške inteligencije, još i dobro drže. Solana kao sudbina

Šta bi valjalo preduzeti odmah? Da bi se prevazišao parališući politički konflikt, morala bi da se pokrene inicijativa za postizanje bazičnog konsenzusa o ključnim političkim pitanjima. Kako se iz začaranog kruga teško može izaći bez podsticaja spolja, i kako se ovde važne odluke donose jedino uz pritisak sa strane, ne bi bilo loše da ovakav dogovor inicira sam Havijer Solana i čak da mu ponovo da ime Povelja (recimo o bazičnim političkim ciljevima). Ovim dogovorom bi se sve političke partije koje to žele obavezale da će, bile u opoziciji ili na vlasti, biti privržene sledećim ciljevima:

Nastavak ekonomskih reformi (uključujući i privatizaciju) i to takvih da se zemlja dovede u stanje zrele tržišne privrede, sposobne da se u perspektivi uključi u ekonomski sistem Evropske unije; Odricanje od političkih revizija onoga što je do sada urađeno u privatizaciji (ovo je veoma važno jer bi umanjilo osećaj jeze koji strani investitori imaju kad god se u političkom govoru spomene poništavanje već sklopljenih aranžmana);

Poštovanje preuzetih obaveza prema međunarodnoj zajednici Rad na uključivanju zemlje u Savet Evrope, „Partnerstvo za mir“, Evropsku uniju i druge oblike evroatlantskih ekonomskih, političkih i vojnih integracija

Regulisanje nerešenih pitanja sa susednim zemljama, uspostavljanje političke stabilnosti u regionu i rad na ekonomskoj integraciji zemalja zapadnog Balkana

Donošenje radikalnog programa borbe protiv kriminala i korupcije; pomoć policija zemalja EU bila bi jedna od neizostavnih komponenata tog programa;

Otklanjanje (namerno stvorenih?) zakonskih smetnji za uspeh predsedničkih izbora i postavljanje roka za donošenje novog ustava Srbije; izbori na svim nivoima odmah po donošenju novog ustava;

Kakav bi interes imale političke stranke da prihvate ovakav dogovor? Na prvi pogled, to bi donekle ujednačilo njihove političke pozicije i možda otežalo biračima izbor. Taj prigovor, međutim, ne stoji. Pored ovih ciljeva o kojima se postiže saglasnost, postoji čitav niz drugih u kojima se stranke mogu razlikovati do mile volje: konkretna rešenja u novom ustavu, stepen decentralizacije zemlje, monetarna, poreska politika, itd. S druge strane, birači manje glasaju o ovako opštim ciljevima, a više o poverenju: recimo, ogromna većina birača prihvata privatizaciju kao politički cilj, ali oni mogu da veruju da će politička garnitura A taj cilj ostvariti sa manje zloupotreba i korupcije nego garnitura B, da će politička grupacija C, to učiniti brže nego A i B itd. Smanjivanje razlika se, dakle, predlaže upravo zato što su one tolike da parališu politički život, ekonomiju i još mnogo štošta. Bazični konsenzus je nešto bez čega jedna politička zajednica ne može da opstane i to se smatra opštim mestom u političkoj nauci.

S druge strane, lako je videti da bi skoro svaka stranka ili grupacija mogla da nađe svoj interes u pristupanju takvom dogovoru:

1) Stranke koje sada čine Vladu Srbije: dogovor bi doneo mnogo povoljniju klimu za nastavak njihove politike, što bi valjda poboljšalo i šanse za opstanak Vlade i za bolji rezultat na skupštinskim izborima;

2) DSS: kod zapadnih partnera bi se eliminisao izvesan strah ili pre neizvesnost u slučaju promene na vlasti. Samim tim lakše i normalnije bi se moglo doći do vanrednih skupštinskih izbora i do redistribucije političke moći koja je sada raspodeljena na štetu ove stranke;

3) Stranke starog režima koje bi prihvatile dogovor dobile bi priliku da postanu legitiman deo političkog sistema i da se, kao konstruktivna opozicija, bore za podršku onih birača koji sada u njima vide samo relikt strašne prošlosti. Ako se zna kolika praznina zjapi u levoj hemisferi političkog prostora i koliko je to veliki zabran potencijalnih glasova, ova prilika bi, bar za neke frakcije SPS, trebalo da bude dovoljan razlog da pristupe ovakvom sporazumu.

Važnije od interesa stranaka je pitanje interesa zemlje za postizanje dogovora. Taj interes se ogleda prevashodno u tome što bi ovakav konsenzus uneo očajnički željenu stabilnost u politički život zemlje. To bi svakako ohrabrilo one koji se sada ne usuđuju da investiraju kod nas, povećalo bi interes stranaca za kupovinu naših preduzeća i podiglo cenu firmi koje treba da budu privatizovane. Domaćem biznisu bi takođe laknulo jer bi se u manje napetoj atmosferi poslovanje moglo lakše planirati na duži rok. Konačno, Vlada (ko god je formirao) bila bi rasterećena i mogla bi više da se usredsredi na stvarne reforme. Građanin je privatnik

Ovaj konsenzus je, međutim, samo prvi korak ka oporavku. Srbija je postala zemlja siromašnih i posustalih ljudi i ona ima sve preduslove da nastavi da klizi u bedu i beznađe ukoliko se ne budu inicirale neke promene na strateškom planu. Za takve promene pomoć sa strane je neophodna, a ona se može očekivati jedino od najmoćniih zemalja u međunarodnoj zajednici. One mogu imati najmanje dva motiva za ovakvo angažovanje: 1) konačno uspostavljanje stabilnosti u ovom trusnom području; 2) redukovanje troškova angažovanja u regionu budući da bi ulaganje u pozitivan program bilo mnogo manje od onoga što bi se potrošilo na otklanjanje posledica do kojih bi došlo ukoliko se u Srbiji i drugim zemljama zapadnog Balkana ništa strateški ne bude promenilo. Ako bi zapadni političari sledili ovu logiku, mislim da bi morali da se usredsrede na sledeće strateške projekte u regionu:

1. Podrška razvoju privatnog biznisa i nastajanju moderne poslovne elite; Ova podrška bi morala najpre da se ogleda u stvaranju snažnih fondova koji bi kreditirali privatna preduzeća u nastajanju. Valjalo bi, takođe, organizovati stalne treninge za privatnike i one koji nameravaju da pokrenu vlastiti biznis, kao i za menadžere malih i srednjih privatnih firmi; Cilj bi bio uspostavljanje klase uspešnih privatnika koja bi živela od svog rada i koja bi u perspektivi postala jedan od ključnih socijalnih oslonaca demokratije. Međutim, da bismo se suočili sa pretećim problemom nezaposlenosti i siromaštva i da bismo stvorili ekonomski prosperitetno i politički samosvesno društvo, nužna je „privatizacija odozdo“, široka i intenzivna privatna inicijativa koja će vremenom rezultirati time da u izvesnom smislu svi postanemo privatnici: da logika privatnog biznisa postane ključni rezon većine ljudi. Jedino tako se prestaje biti podanik i postaje građanin.

2. Podrška u nastajanju moderne političke elite; Princip kojim bi ta elita trebalo da se rukovodi morao bi da bude kompromis umesto sukoba do uništenja; jednostavno, trebalo bi pokrenuti opsežno osposobljavanje političara nove generacije za rešavanje ključnih problema jedne zajednice: hiljade mladih aktivista raznih stranaka, kao i ljudi koji nisu u strankama ali pokazuju interes za politiku, trebalo bi da budu obuhvaćene ozbiljnim treninzima na kojima bi se učili strateškom mišljenju i planiranju, ali i planiranju i sprovođenju konkretnih političkih projekata i akcija.

3. Podrška u nastajanju moderne intelektualne elite: valjalo bi kao u Mađarskoj, Češkoj, Bugarskoj, otvoriti ispostave zapadnih univerziteta i dati materijalnu potporu perspektivnim studentima postdiplomskih i doktorskih studija

S razlogom se može očekivati da bi ovako osposobljene nove generacije političara, intelektualaca i biznismena bile superiorne u odnosu na one koji su sada na upravljačkim pozicijama i da bi postepeno preuzimale ključne poluge u svoje ruke. Brzina kojom se ta smena generacija bude odvijala biće brzina izlaska iz krize i trajnog oporavka naše zemlje.