ANN MAGNUSON

Ann Magnuson je Bette Midler indi sveta. S tim što kada kažem indi mislim na tragove neo-Factory života koji obitava po Njujorku, delom kao memorijalni centar “srećnijim vremenima”, delom kao život koji sam sebi dokazuje da se “živi u Njujorku vrednom Njujorka”. Rufus, Anthony, Matthew Barney, Bjork, Lou Reed (i dalje!), Animal Collective… samo su neka poznata imena kojima bih koordinisao taj svet. Ann Magnuson je glumica koju ste mogli da vidite kako u filmu Panic Room prodaje onu sajber gajbu Jodie Foster, a mnogo godina pre toga kako sa Madonnom očajnički traži Susan (dopuštam da su izdvojeni primeri navedeni sa dozom ironije). Ali, u procepu te dve stvari Ann je dala svojstven doprinos emancipaciji ženske seksualnosti u rok muzici svojim radom u bendu Bongwater (sa tada ljubljenim suprugom Kramerom) čiji je kreativni vrhunac bio (i dalje nedovoljno afirmisani) masterpis The Power Of Pussy na čijem omotu Ann pozira u kostimu pećinske(ili post-apokaliptične?) Akse. Danas na sceni ne obitavaju autorke spremne da borbi za ženska prava (koja nisu nužno i feminističke studije) pristupe sa malo humora, neozbiljnosti, lascivnosti, pa i vaginalnog sekreta, ako baš hoćete. Van mejnstrima imamo božanstvenu, ali, ipak, preozbiljnu P.J.Harvey, samojsebikonfuznu Cat Power, duhovitu, ali dnevno-političku M.I.A. i Beth Gossip Ditto kod koje, ne budimo preoštri, slika govori više od reči.

Pretty Songs ugly Stories najlakše bi bilo preporučiti onima kojima prija mekost Norahe Jones, ali i uber-kabaretske ambicije Antonyija i njegovih Johnsonsa. To je jedna sasvim meka, lepa, prijatna, melodična, intrigantna pop ploča koju je njena autorka, možda previše sugestivno, sama opisala kao “barokni pop koji odzvanja ehom ženskih bendova šezdesetih sa razumnom dozom glam estetike”. To je, u isto vreme, jedna jutarnja ploča koja može da vas lagano razbudi i pripremi na dan sa previše sive boje, ali i nežna, dočekujuća, večernja ploča koja sa toplom večerom iznosi na sto i malo utešne životne čarolije koja se ne može naći pritiskanjem ni jednog dugmeta na daljinskom. “To get back to the moon to feel/ What the astronaut feel” peva Ann u I Met An Astronaut.

U uvodnoj Falling For An Actor zavođeni smo bombastičnim emocijama Dusty Springfield koje su razblažene folk psihodelijom jedne Susan Christie. Nešto upečatljiviji teatralni doprinos nekadašnjeg saradnika Klausa Nomija, Kristiana Hoffmana, prisutan je u klavirskoj Art Professor, dok obećani Shangri-Las sentiment prožima Disassociation, pesmicu toliko slatku da je potpuna zagonetka kako su tako krastave reči poput mastication, pergrination, suffocation, accusation, ego deflation, asphyxiation stale u nju… Naslov, bizarna tematika i kvazi-operetska teatralizovanost The Picture Of My Dentist’s Wall prijatno će podsetiti ljubitelje maštovitih heroina na Kate Bush, podsećanje koje će samo osetno biti diskreditovano narednom temom, Hey There Little Miss Pussy Pants, koja je malo više Tori Amos nego što bismo želeli... Povratak na sopstveni teren sledi u nešto rokerskijoj (kao Light My Fire, recimo) Full Of Fuck i uvodnim stihovima I met a girl named Lydia/ She took me out to Lunch...

Ann Magnuson evidentno obitava u orbitama dovoljno osamljenim da njen umetnički integritet može da živi punim plućima. Ako mislite da je to lako, probajte... SELEKTAH:

***1/2

Pesme sa ovog albuma možete slušati u emisiji MOĆ VEŠTICA, sredom od ponoći do dva na Radiju B92.