Podsticanje sporova

Sem šačice (opasnih) budala, nijedna iole ozbiljna politička grupa u Srbiji ne izražava javno naklonjenost idejama nacizma i fašizma. Ako je tako, bilo bi logično očekivati da zloslutna akcija novosadskih nacihuligana naiđe na opštu osudu i vlasti i javnosti. Ali nije tako. Na čelo ad hok konstituisanog antifašističkog pokreta građana Novog Sada stavila se Liga socijaldemokrata Vojvodine i njeni koalicioni partneri. Njihovim političkim konkurentima iz drugih stranaka to se, očigledno, nije dopalo. Radikalima i deesesovcima je u centru pažnje pitanje kako sprečiti da ligaši i ostale stranke građanske provenijencije ne uberu, na svom antifašističkom angažmanu, previše političkih poena. U toj međustranačkoj surevnjivosti najbolje su prošli fašisti. Indirektno je iz Narodne i novosadske gradske skupštine poručeno da izgrednici sa ulica Novog Sada i nisu tako opasni i da je antifašistička uzbuna bila nepotrebna. Ispalo je da su za Srbiju najopasnije i najprihvatljivije Čankove metaforične letve, a ne siledžije koje su ranije pesnicama, a sada i kamenicama promovisale svoja ideološka ubeđenja.

Neslaganja među strankama u regularnom političkom i parlamentarnom životu su normalna stvar, što ne znači da baš svakim povodom treba težiti međusobnoj konfrontaciji i javnim svađama. Ovakvim međusobnim odnosima stranke mogu samo da prodube određene probleme. To pokazuje i sve dramatičniji spor među muslimanskim klerom i vernicima u Srbiji i destruktivna uloga stranaka u tom sporu. Muslimanska zajednica u Beogradu i Vojvodini i ona u Sandžaku, po svemu sudeći, nemaju sasvim istovetne stavove o svom identitetu i verovatno će biti potrebno neko vreme da se konstituiše autentična verska organizacija muslimana Srbije. Da ovaj spor eskalira u sukob sa upotrebom fizičke sile uveliko su doprinele stranke svojim beskrupuloznim stavom da je svaki problem, zapravo, dobrodošla prilika da se ocrni politički protivnik i pridobije neki pristalica za sebe. I pre obznanjivanja verskih nesporazuma, politički život u Sandžaku pratio je višak strasti i povremeno nasilje, čak sa ljudskim žrtvama. I prethodni i ovi poslednji sukobi uvek se dešavaju između stranački jasno polarizovanih snaga, uz međusobno optuživanje za primenu nasilja.

Koliko god to stranačkim jurišnicima izgledalo patetično ili naivno, stranke ne postoje samo zato da bi se međusobno borile za vlast, već i zbog toga da bi tražile rešenja društvenih problema. Ovakve kakve su sada, one ih više proizvode i usložnjavaju.